0
Svojevremeno je neka od naših dičnih vlada rešila da na američkom kablovskom kanalu „CNN International“ reklamira ekonomske potencijale Srbije, a u skupom spotu, između ostalog, predstavljeni smo i kao zemlja jeftine radne snage visokih veština (High skilled, Low costs workers).
Dakle, naši „vizionari“, prodavali su nas kao belo roblje nezasitim vlasnicima krupnog i nemilosrdnog kapitala da im, potplaćeni i obespravljeni, donesemo višak vrednosti i uvećamo profit.
Kratkovidost takve politike ovih dana stiže na naplatu. Robovima u galijama svetskih multinacionalki je najposle došlo iz pozadine u glavu, shvatili su da ne rade za platu nego za milostinju i krenuli su, svako prema mogućnostima i kapacitetima, trbuhom za malo dostojanstvenijim kruhom po uređenijim zemljama gde se rad, koliko-toliko, vrednuje. I šta sada imamo, to jest bolje je reći šta nemamo?
Nemamo ko da nam vozi autobuse i kamione, nemamo kvalifikivane majstore i inženjere u građevinarstvu koje sa 20 odsto učestvuje u BDP-iju, uskoro neće imati ni ko da nas leči niti da prikopčava infuziju i daje injekcije, da ne govorimo o mladim naučnicima i obrazovanim stručnjacima koje odvode belosvetski „hedhanteri“ a na njihova mesta zasedaju kupci i plagijatori diploma sa kojima Aleksandar Vučić mašta o prosečnoj plati od 900 ili hiljadu evra, u zavisnosti kad mu koja cifra padne na pamet.
Na mesto naših ljudi koji odbijaju da rade teške i visokorizične poslove za platu vrednu ručka i flaše kvalitetnijeg vina u nekoj došli su, zahvaljujući neumitnoj logici tržišta i Zakonu o zapošljavanju stranaca, stiže novo roblje iz dalekoazijskih zemalja kojima je i trista evra veliko – samo tokom prošle godine izdato je oko 23.000 dozvola za rad a koliko njjih radi na crno ne može ustanoviti ni gospod Bog, a kamoli naše korumpirane inspekcije, uvek spremne da gazdama progledaju kroz prste koji drže adekvatne banknote za anesteziranje „inspekcijskih“ kapaka – „čarne oči da ne bi gledale“.
Ovdašnji vlastodršci, politički i zakonodavni kišobran belosvetskih kapitalista željnih brzog profita, i sami korumpirani, prave se ludi, pričaju bajke i novcem iz budžeta subvencionišu propast sopstvenih građana.
Zato je otrežnjujuće delovao potez Milojka Spajića, ministra finansija i socijalnog staranja Crne Gore u smenjenoj vladi Zdravka Krivokapića, koji je ispunio obećanje dato potkraj prošle godine i duplirao iznos minimalne zarade koja umesto 220 sada iznosi 450 evra.
I dok se crnogorske „gazde“ i „biznismeni“ hvataju za glavu žaleći za 230 evra po zaposlenom koje im je ovaj japanski đak i dojučerašnji uposlenik Golden saksa izbio iz džepa, osiromašeno radništvo ga okiva u zvezde i vidi kao spasioca.
Ako je Crna Gora sa skromnim ekonomskim kapacitetima našla mogućnost da udvostruči minimalnu zaradu ( koju su Spajićevi prethodnici za 12 godina uvećali za mizernih 29 evra), po logici stvari bi bilo za očekivati da njegov srpski kolega koji rukovodi finansijama „balkanskog ekonomskog tigra“ barem za 50 odsto uveća minimalac.
Možda bi i mogao, ali nema potrebe a ima i prečih davanja – poput korumpiranja omladine ne bi li im glasovima od sto datih plus sto obećanih evra omogućili da ostanu na vlasti i očeve i majke tih istih omladinaca, sutra i njih same, isporučivali svojim poslovnim kompanjonima da im rade za 550 evra mesečno. Ako oni neće za 500, hoće Bangladešani za 300 na crno. Možda i jesmo ekonomski tigar, ali kavez nam je odavno postao tesan.
BONUS VIDEO: Ranko Pivljanin i Radomir Lazović, o protestima i prekidu ugovora sa Rio Tintom i izborima
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
