Piše Predrag Đukanović: Merač istine

Podeli:
Foto: Nova S

Koliko puta neko javno mora da izgovori neistinu, da i sam zna da mu ni nacija, ni najbliži saradnici ne veruju na reč? Čitav državni vrh, od Andrićevog venca, preko Nemanjine 11, pa do zgrade Skupštine Srbije, osim čistačice, kuvara i portira, vazda se nudio da ide na poligraf, što nam dobrano govori na kom je stupnju poverenje u njih. A ponovo se da govori istinu ponudio predsednik države, doduše tu ponudu je od sveg srca izneo - novinarima.

PROČITAJTE JOŠ:

Ima ona priča: Kako prepoznati lažova da laže? Gledajte mu u usne, ako ih pomera – to je to. Nekako se ova premisa prenela na našu svakodnevicu, pa umesto da javno izgovorena reč bude svetinja, javni prostor je postao sabirni centar laži, obmana, spinova, koje političari iznose i prostiru kao šareni pirotski ćilim, na kojem se već više od decenije voze o trošku naroda. U isto vreme, vaskolikoj raji su silnim kontradiktornostima i istovetno ponavljanim obmanama, razoreni su filteri za istinu.

„Vi odredite pitanja koja će mi biti postavljena i poligrafistu – i na svako ću da odgovorim“, poručio je vođa društvenog konglomerata novinarima N1, čije traganje za istinom uvek dođe u slepu ulicu, kada mikrofon završi ispred vlastodržaca. Oni istinu govore samo u prisustvu njegovog visočanstva – poligrafa.

I zbog toga bi isti taj poligraf trebalo uvesti u svaku instituciju države – ne bi li to bio pravi spektakl? U osnovnoj školi, učitelji, učiteljice, nastavnici i nastavnice, ispituju đake na poligrafu, kasnije direktorka ispituje njih. U policiji ni ličnu kartu ne bi trebalo izdavati be poligrafa – ko zna da li si ti baš taj kojim se predstavljaš? Veselje bi tek bilo u samoj Narodnoj skupštini. Poligraf bi bio vazda uključen, te bi pištao na svaku izgovorenu laž narodnog poslanika i predsedavajućih. Ne bi li to bila scena da nakon toga svi predstavnici najvišeg zakonodavnog tela nose slušne aparate?

To bi vodilo ka potpunom ukidanju institucija istrage, ispitivanja osumnjičenih, ispitivanja svedoka… Sve bi se radilo javno i u etru. Istina bi se merila na kilo. A predsednik države nudio se da ide na merač istine kako bi dokazao da je njegova reč ispravnija i istinitija u odnosu na kriminalce, koji, kako navodi, upliću njega i njegovog brata u aferu „Jovanjica“.

Sad bi se prosečan ljubitelj zaokruživanja prvog broja na glasačkim listićima zapitao – zar je moguće da nije dovoljno da predsednik samo kaže nešto u svoju odbranu, pa valjda ćemo pre verovati njemu nego ogrezlim kriminalcima? Potom bi usledilo novo logično pitanje – kako smo došli do toga da predsednik težinu svoje reči spram kriminalčeve, mora da dokazuje pred mašinom?

No, neće to uraditi gore pomenuti ravnopravni učesnik demokratske tekovine – izbora, jer su u njegovoj glavi sve poligrafske žice odavno pregorele pred frekvencijama nacionalnih televizija. No, ono malo bezobraznih i nezahvalnih građana pamti afere od „Helikoptera“, preko „Savamale“, „Jutke“, „Doljevca“, „Tetke iz Kanade“, „Krušika“, „Belivuka“, pa do „Jovanjice“. I svi ti strani plaćenici i domaći izdajnici, secikese, narkomani, lopovi i šta sve ne, pitaju samo jedno – da li se iza poligrafa krije ili nalazi istina? I kako verovati onome ko ni samom sebi više ne veruje?

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar