2
Pre šest nedelja poslao sam svom prijatelju saborcu Marku Vidojkoviću poruku – Umro Vesa. Naučio sam lekciju i ove nedelje sam ga pozvao telefonom, jer kada umru neki dragi ljudi koji su nam uz to kolege, prijatelji i veličine u svakom pogledu, ne ide da se vest o njihovom odlasku svede na dve reči. Stojan […]
Pre šest nedelja poslao sam svom prijatelju saborcu Marku Vidojkoviću poruku – Umro Vesa. Naučio sam lekciju i ove nedelje sam ga pozvao telefonom, jer kada umru neki dragi ljudi koji su nam uz to kolege, prijatelji i veličine u svakom pogledu, ne ide da se vest o njihovom odlasku svede na dve reči.
Stojan Drčelić otišao je u nedelju, iznenada, isto kao i Vesa. I isto ne zaslužuje da se od njega oprostim sa dve reči.
Stojan je bio i ostao jedan od najvrednijih ikona srpskog novinarstva. Maltene, deset godina smo delili isti hleb u Vestima iz Frankfurta. Bio je dopisnik iz Ciriha, a onda se jednog dana vratio u Beograd i postao mi glavni i odgovorni urednik. Nije bilo lako. Moram da priznam da me je malo „nagazio“. Utopio sam se u neku apatiju, čak sam razmišljao i da menjam sredinu. Tražio je od mene neke „nemoguće stvari“ tipa – napravi priču o tome koliko Vlada Srbije Mirka Marjanovića ima službenih automobila i koliko mesečno para potroše za gorivo.
Samo što nisam pao sa stolice. Rekao sam mu da u Vladi Srbije ne postoji čovek koji će na moje – Dobar dan, da mi odgovora, a kamoli na ova konkretna pitanja. Stojanov odgovor sam dobro zapamtio, do dan-danas – Evo ga alibi novinar! I dan-danas mi nešto bridi u ušima od tog njegovog odgovora. Prelomio sam u jednom trenutku i rekao sebi – E, nećeš ga majci, i kako znam i umem uspeo sam, posle nekoliko dana da napišem tekst o tome.
PROČITAJTE JOŠ
Očekivao sam pohvalu, lovorike… Nisam dobio. Kao nagradu sam dobio još nekoliko „nemogućih misija“ koje sam, takođe, više ili manje uspešno uradio. Shvatio sam da nema teme koju novinar ne može da realizuje. Pitanje je samo da li hoće ili neće da se posveti tome. Posle niza takvih tema javno je u redakciji rekao da „Neša najbolje rezultate daje pod pritiskom“.
Nekom drugom prilikom, davno zaboravljeni Bane Ivković mi je dao izjavu, koju nažalost nisam snimio, o tome kako je Mira Marković peta kolona u SPS i da radi sve što joj je u moći da uništi partiju. Objavili smo taj tekst koji su i drugi preuzeli, a onda je po moralu čuveni Bane demantovao da mi je dao bilo kakvu izjavu. Stojan me je pozvao i rekao šta se desilo. Došao sam u redakciju, uzeo diktafon, pozvao Baneta i snimio ga.
Bane se tom prilikom pravdao da je morao da tako reaguje, da ćutim o tome i da će sve to proći. Uz to me je pozvao da radim za njega, jer planira neku veliku stvar. Nisam ga oterao u tri lepe šargarepe, ali računajte da jesam, nešto skromnije. Doneo sam Stojanu snimak, on je preslušao, ustao, zagrlio me i izvinio mi se što je sumnjao u mene. Poslao me je po direktora po nagradu od koje sam kupio torbu za tenis.
Ako smem to da kažem, a da ne zvuči pretenciozno, postao sam mnogo bolji novinar nego što sam se ikada nadao, između ostalog, i zbog Stojana. Lakoća lekcije kojima nas je obasipao svakodnevno je retka vrlina. A uz sve to, znao je da uzme blokče i olovku i da ode na teren i donese neku priču. Poslednjih godina je dobio i neku mirnoću koja mu je često nedostajala.
Kada sam se na istom ovom mestu opraštao od Vese, napisao sam kako to da odlaze samo naši. Mislio sam, pre svega, na profesiju. I dalje se javno pitam kako to da samo naši odlaze, ali ovoga puta stvarno mislim na tu vertikalu – naši i njihovi. Razlog je jednostavan i više nego jasan. Ti njihovi su uvek bili ušuškani, uz svaku vlast, večite sluge pognutih glava, ali punih džepova raznih sinekura.
Koliko su prodani, da čak ne smeju ni da kažu da im je umro kolega, ili da ne daj Bože dođu na komemoraciju i sahranu. Naši večito u borbama sa vetrenjačama, njihovi namireni i zaštićeni čak i od promaje.
Odlazak dvojice kolega, saradnika, prijatelja i saboraca, za ovako kratko vreme, a pritom ljudi koji su godinama radili zajedno i jedan drugom bili podrška, oslonac i snaga, prosto je neshvatljivo, nerazumno. Ako se malo zamislim, mogu čak i da poverujem da Bog i dalje sebi bira društvo, ali ponizno ga molim da stane. Već ima nebesku redakciju najbolju moguću. Ko će da ostane ovde i da radi zemaljski posao u skladu sa Tvojim načelima. Ne uzimaj nam jedinu vrednost i prednost koju imamo u odnosu na njih.
Stojane, mnogo mi je žao. Svega mi je žao. I tvoje porodice, dece, redakcije, i mene me je žao što te nema više, kida me. Tvojim i svim drugim odlascima, kao da nas neko kažnjava, jer nismo dovoljno dobri. Želim da ti kažem mirno putuj, moj uredniče, ali ne mogu, jer nisam više siguran da imamo snage da završimo ono što smo svi zajedno započeli. Zbog tebe, Vese i mnogih drugih, nastavićemo, pa šta nam Bog da.
BONUS VIDEO: Olja Bećković o Stojanu Drčeliću
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
