Rešila sam da se selim pre nekoliko nedelja. Posle više od 30 godina, došla sam u kraj u kom sam rođena, na svega nekoliko ulica od zgrade u kojoj je odrastao moj otac.
„Hoćeš sad da počneš da piješ Ksanaks pošto dolaziš na Vračar?“, drug koji mi je pomagao oko prenosa 36 kutija i kesa, zezao me je dosta kvalitetno tokom celog dana, kako običaji nalažu. Lako je njemu da se šepuri kad je iz Novog Sada.
Zafrkava me za ksanaks, jer zna da je sad već izvesno da ću život provesti kao zakleta protivnica svega što nazivam antirekreativnim drogiranjem. Tu svrstavam uzimanje lekova za anesteziranje posledica sopstvenih izbora, ali prekomerno pravljenje selfija, kupovinu besmislenih količina (često markirane) garderobe, lažne psihoterapeutske obuke, lažne karijere, lažne prijatelje, izmišljene tretmane lica i tela, svakonedeljne jurnjave po salonima nameštaja „jer u stanu nešto fali“ i ostale podjednako besmislene zanimacije kojima ljudi pribegavaju kako bi izbegli suočavanje sa svojim životom.
Povezane vesti:
Dan selidbe je proticao užurbano i lepo. Brige „da ću nešto izgubiti“ koje sam imala ispostavile su se kao neosnovane. Rešila sam da se preselim, jer sam shvatila da je vreme za novu energiju. Odluku o selidbi je olakšala činjenica da sam polako počela da ludim od buke koja je bila često nesnosna na mojoj ranijoj adresi, kod Botaničke bašte. No, sam povratak „na mesto početka“ bio je igra sudbine.
Novi stan je bio lep i na razgledanju, ali se pokazao kao još lepši s trpezarijom punom nasmejanih ljudi koje volim. Počelo je da pada veče mog prvog dana u starom kraju. Purpurni zraci zalaska oblivali su nas dok smo po stanu punom kutija gledali šta ćemo pre. Sve je dolazilo na svoje mesto.
Narednog dana, prošetala sam do ulice u koju nisam kročila od kad je pre 25 to prestala da bude „baka Dobrilina ulica“. Stala sam pred zgradu. Nisam je se sećala, ali sam osetila da je to ta tačka. Dok sam gledala u staru fasadu broja 5, nozdrve mi je iz sećanja ispunjavao miris pite od plavog patlidžana, koja je bila specijalitet pokojne bake. Mogla sam da vidim njen osmeh i da sagledam njen život.
Mama mog oca se strašno mlada udala za dedu, tada policijskog načelnika, ali je uspela i da napravi ozbiljnu karijeru u jednoj velikoj građevinskoj firmi. U ormaru je imala redove svilenih haljina i neisplakanih suza. Vaspitana je da su njene brige samo njene i da je na njoj da ih odnese sa sobom u grob ako treba. Toga se držala. Bila je majstor za ostajanje u nepodnošljivim situacijama po svaku cenu. Razgovor o problemima nije bio opcija. Nije umela da živi po svom, ali je umela da voli mene i da uživa u vremenu sa mnom. Ipak, nije doživela da me vidi na maturi, ili na televiziji, ili da pročita neki moj tekst u novinama.
Otišla je prerano. Dok razmišljam o njoj pored mene prolaze besprekorno isfenirane i skockane žene koje idu da bace đubre, s istim izrazom lica. Ne znam da li je to neka Vračarska boljka. Da sam sklona teorijama zavere verovatno bih pomislila da u nekim delovima Beograda hipnotišu ženske duše tako da sve svoje probleme potiskuju tretmanima očnih kapaka, odlascima kod frizera i kupovanjem ugaonih garnitura. Ovako, samo uviđam šablone koji kao da se ponavljaju više od 70 godina na jednom malom komadu zemlje.
Mislim da sam gledajući baku Dobrilu i njene drugarice razvila čulo za „teranje dođavola svega što je zaslužilo da ide dođavola“. Bila bi ponosna na mene danas. Znala je i ona da ne treba traćiti život u farsi u kojoj se pravimo da su nam nebitne stvari jako važne, a da su najvažnije stvari zapravo nebitne i da ne postoje.
Počela je sitna kiša. I dalje sam stajala tu. Srećna, kao u bakinom zagljaju, preplavljena toplim epizodama detinjstva koje su kao po komandi isplivale napolje.
Na ivici lekovitih, nežnih suza, pozvala sam mamu.
„Stojim ispred baba Biljine stare zgrade. Ne znam kako, ali u meni su samo lepe stvari u vezi sa tim periodom naših života. Osećam mirise, emocije i boje, sve mi se vratilo i sve je toplo“, rekla sam joj u dahu, kao da se javljam sa putovanja u podsvest, što bi zapravo bilo i tačno.
„Kad je dete malo, roditelj ima jedan posao – da čuva dete. I mi smo gledali da te sačuvamo. Svi smo uradili sve da imaš detinjstvo, a za druge stvari je bio život pred tobom“, objasnila je bez trunke tuge, iako znam da joj se danas stegne knedla u grlu pri pomisli na to vreme i to mesto.
Moja majka nikad nije priznala sebi koji je heroj od žene. Gotovo nepokretna sačuvala me je od velike količine zla ranom u detinjstvu, ali me je i naučila kako da se čuvam sama dok hodam kroz svoj život.
A prvo pravilo hodanja kroz život je – Da ga vidiš.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare