Piše Miljana Nešković: Tantalovo proleće

Kolumne 07. mar. 202118:10 > 20:42
Podeli:
Foto: Dragan Mujan/Nova.rs

Nedostajala su mi jutra u kojima me je budilo sunce. Ovakvim danima sam se nekad radovala. Kao s lanca išla bih na trčanje bez jakne. Konačno je došlo lepo vreme, dovoljan je duks. Modne revije, pozorišta, festivali, promocije koječega, izložbe, druženja, ljudi koji žive različite živote… „Dolazi proleće, a Beograd je najlepši u proleće“, bubnjilo bi u meni. Život je u proleće postajao bolji.

Kad otvorim oči ujutru, treba mi par trenutaka da se podsetim da više ne živim u tom svetu. Korona je odnela sve obrise zabavnog, a da realnost bude još realnija, korona nije došla sama. Jeste ponovo proleće i dan jeste prelep, ali je otrovan. Osunčana terasa koja me vuče nema više moć da mi podigne serotonin, naprotiv. Zadržim li se predugo napolju, slede mi vrtoglavica, mučnina i bol u grlu. Moj organizam, koji je veći deo života proveo u Košutnjaku, vrlo burno negoduje smog koji mu serviram. Tri godine zaredom disala sam na škrge, da bih konačno prestala da se nadam da je sve faza koja će proći. Tako sam nedavno kupila prokleti pročišćivač vazduha.

Umesto nedelje napolju, provešću još jedan dan u krugu te sprave, koja košta kao „svetog Petra kajgana“ i koja je neki vid respiratora za stan. Prezirem činjenicu što ne mogu bez uređaja neophodnog za život među ljudima koji su uništili sopstvenu zemlju, vazduh i vodu. Nemam kud. Usisavam, brišem pod, izmišljam šta da jedem, menjam muziku, radim jogu… Kad pomislim na TV serije dobijem latentni napad panike. Vazduh u stanu je čist. Čim otvorim terasu da iznesem nešto, aparat se zabezekne kao da je neko bacio suzavac u kuhinji.

Ovo nije život, ovo je postojanje u svoja četiri zida. Ljudi lajkuju apele protiv seča šuma, ali nastavljaju da bacaju plastične kese u reku. Priroda izgleda kao da se budi, iako se tužno gasi pod teretom otrova za koji smo svi mi
odgovorni. Neki biraju da patnju planete ne vide i da se samo raduju lepom prolećnom danu. Ne znam da li da im zavidim ili da se ljutim na njih.

Pre nekoliko godina internetom su se vrzmali snimci polarnih medveda koji unezvereno shvataju da nemaju gde, dok im se usled globalnog zagrevanja topilo tlo na kom su stajali. Danas ih potpuno razumem. Isto se osećam. Nedostaje mi priroda u svojoj punoj snazi i slobodi. Nateram se da prošetam Košutnjakom i u grlu mi se stegne knedla kad shvatim da odavno ne miriše kao šuma. Pokušala sam da pobegnem na Bukulju, ali ni ona nije mirisala kao planina. Političari se bave mafijama, rejtinzima i izbornim uslovima, dok se reke pune smećem, zemlja kontaminira i ptice izumiru.

Ima nečeg tantalovskog u ovom zagađenom korona proleću u Beogradu. Želje čije nam je ostvarenje istovremeno nadomak ruke, a ujedno i nedostižno, bukvalno su recept večne patnje. Na Instagramu gledam žurke, skijanja i bajkovite zanzibraske zalaske, ali to nije moja stvarnost. Ko zna da li će ikada više biti. Sve što liči na život tako je postalo daleko da iz ove moje dnevne sobe deluje kao fatamorgana. Dok se vrtim u krug po stanu, lagano prihvatam činjenicu da sve na čemu mogu da postojim nestaje.

Anesteziram vreme tako što se zamajavam intelektualnim zagonetkama. Slikam, čitam, pišem… Čak i kad rešim da ni na šta ne mislim, perifernim vidom opet ukačim taj „smak sveta na odloženo plaćanje“, koji nam se dešava. Dok brišem prašinu, presreću me vesti o smrtima ljudi koji su morali živeti duže. Slede telegrami saučešća, teški telefonski pozivi i ona čuvena rečenica „Znaš da sam tu za sve što ti treba“. I jesam tu, samo ne znam kako toliko ljudi više nije.

Ko će od nas ostati? Šta će nam ostati? Šta smo postali? Neznanja puštam da me peku iznutra, jer kad nekoga sretnem ne smem ni da se požalim. U mojoj porodici svi smo živi, zdravi, vakcinisani i revakcinisani. Ko sam ja da usred korone pravim frku oko činjenice da nisam sigurna da će moje dete imati planetu kompatibilnu za ljudski život?

Naravno, dok gledam sunce iza stakla, često mi dođe da zavrištim pred stvarnošću u kojoj ostajemo bez vode, vazduha i zemlje. U meni ključa potreba da sručim sav svoj gnev od straha na ljude koji ne gase otrovne fabrike, bacaju đubre svuda i lože sve što stignu. Šta će im poslovi, ako se zbog njih dave u zagađenju? Šta im vrede tople sobe ako znaju da će da se razbole od tog grejanja? Zašto nam je tako teško da razvijemo svest o tome da je u ovom trenutku istorije sveta od svega važnije šta iza sebe ostavljamo planeti? Kako ti političari bar ne pomisle na svoje zdravlje i zdravlje svoje dece?

Onda se zaustavim. Koga da grdim? Da li ljude koji umiru od korone ili nečeg drugog što ne mogu da leče kako treba zbog korone? Ili one kojima umiru bližnji? Nema smisla. Sve što mogu je da im dam do znanja da sam tu za sve što treba i nastavim dalje, s istim grčom u stomaku. Olakšavaću svojoj duši ovaj osećaj bezizlaznosti čišćenjem svog komadića zemlje u tišini.

A šta kad reke toliko uništimo da pročišćivači vode postanu beskorisni? Koliko još vremena imamo dok vazduh do te mere ne postane zatrovan da ni aparati ne mogu da nam pomognu? Pitaću se to u sebi. Nije sada vreme da se pokreće ta tema. „Imamo većih problema“.

Komentari

Vaš komentar