Miljana Nešković Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Masovna pucnjava na Cetinju zaledila je srca svih nas, što je normalno. „Miran, porodičan čovek“ u nasumičnoj pucnjavi je ugasio jedanaest života, dok sam nije ubijen. Kad šok i tuga prođu, reakcije na ovakve događaje mnogo govore o zrelosti društava, pa tako i naš odnos prema pucnjavi na Cetinju odražava našu (ne)svest o masovnim pucnjavama kojih je globalno sve više.

U državama koje broje desetine i stotine miliona stanovnika ove pojave su naravno češće nego u regionu od dvadesetak miliona ljudi, ali su svakako simptomatične. Stručnjaci za mentalno javno zdravlje iz raznih krajeva sveta masovne pucnjave odavno smatraju epidemijom. A kako ih mi tretiramo?

Reakcije medija na pucnjavu bile su tipićne, senzacionalističke i nekonstruktivne. Zgražavanje, satanizacija pucača, utisci komšija… To što je pucač bio fin za komšiluk, ne znači da nije doživeo tešku traumu u detinjstvu, i to u okruženju koje na mentalno zdravlje ne daje pet para. Pisanje o pucaču kao o monstrumu čini da ljudi pomisle kako to ne može da bude sutra i neko iz njihovog okruženja, ko godinama puca ispod površine. Ali može. Na nama nije da se šokiramo, nego da vidimo šta zdravstveni sistem, policija, mediji i država mogu da urade na polju prevencije.

U psihologiji je poznato da svaki čovek ima svoju tačku pucanja, okidač koji naizgled stabilnu osobu može da gurne u destrukciju ili autodestrukciju. Prof. Džilijan Peterson i prof. Džejms Densli objavili su naučnu analizu psiholoških stanja na stotine masovnih pucača u knjizi „How to Stop a Mass Shooting Epidemic“. Došli su do zaključka da prevencija masovnih pucnjava može i mora da bude pitanje javnog mentalnog zdravlja. Kako je većina pucača preživelo nasilje u detinjstvu, to u prevodu znači je da će dobri školski psiholozi efikasnije sprečiti masovne pucnjave nego policija.

Mnoga istraživanja ukazuju da masovne pucače treba tretirati kao nasilne samoubice, a ne kao tipične teroriste koji ubijaju zarad fiksacije koju nazivaju „višim ciljem“. Većina pucača ne preživi čin, jer žele da idu do kraja i sa sobom odnesu što više života. Pucnjava može biti vapaj za pažnjom, osveta prema društvu koje ga je odbacilo, osveta konkretnoj društvenoj grupi, kolegama, komšijama, ženama… Iako deluju nasumično, masovne pucnjave su uvek čin konkretne mržnje.

Sve ovo je vrh ledenog brega za razumevanje pucnjave na Cetinju i nema veze sa pravdanjem masovnog ubistva. Ima veze sa ukazivanjem na olako ignorisane loše pojave koje nekad imaju i drastične posledice – bilo da je to TV stručnjak koji govori da treba tući decu, vršnjačko nasilje, mobing, online nasilje, bahatost institucija, korupcija… Ne možemo sprečiti sve, ali ne možemo ni biti nedužni dokle god sistemski ljudima pritiskamo okidače do tačke pucanja.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Tagovi

Komentari

Svi komentari (0)