Kralj birao tim, igrači prepoznavani po frizurama, ko preživi - igra: Priče sa prvog Mundijala koje danas deluju nezamislivo

Spektakl koji svet čeka četiri godine, milijarde gledalaca prikovanih za ekrane, grandiozna predstavljanja reprezentacija, timovi koji na Mundijal putuju privatnim avionima, pametne lopte sa ugrađenim čipovima koje se pune pred utakmicu, video-tehnologija koja pomaže sudijama, sistemi koji prate i analiziraju gotovo svaki potez igrača – ukratko, tako danas izgleda Svetsko prvenstvo.

U poređenju sa savremenim Mundijalom, prvo izdanje turnira iz 1930. godine deluje gotovo nezamislivo. Iako između njih nije prošlo ni punih sto godina, mnogim ljubiteljima fudbala ono izgleda kao proizvod nekog davno zaboravljenog vremena.

Pa, krenimo redom...

FIFA je, nakon uspeha prvih izdanja Olimpijskih igara, a posebno 1924. godine, videla da postoji ozbiljno plodonosno tle za razvoj reprezentativnih takmičenja i van amaterskih okvira, pa je tako na 17. FIFA kongresu održanom u maju 1928. godine, a na predlog tada prvog čoveka FIFA Žila Rimea, doneta odluka da "međunarodna fudbalska takmičenja više ne mogu da ograničena okvirima Olimpijskih igara".

Godinu dana kasnije u Barseloni Urugvaj je i zvanično na kongresu FIFA dobio domaćinstvo.

I, što bi Francuzi rekli - voila, Mundijal je rođen.

Kvalifikacija nije bilo, savezi su imali rok do 28. februara 1930. godine da prihvate poziv, a planirano je da učešće uzme 16 timova. Ipak, zbog daljine puta, tada još uvek sveže Velike depresije (svetske ekonomske krize koja je praktično počela 1929. i trajala desetak godina), ali i generalno činjenice da je u pitanju bio novi format, te da fudbal još uvek nije bio ni u naznakama ono što je danas, retko koja zemlja je želela da se uputi ka Urugvaju, koji je domaćinstvo dobio bez konkurencije - ostali kandidati su svoje prijave za organizaciju povukli. Pomoglo je to što su bili olimpijski šampioni, za tadašnje uslove fudbalska velesila i što su proslavljali 100 godina nezavisnosti.

Tek na intervenciju Žila Rimea kada je situacija već "dogorela do nokata", a dva meseca pred pred Svetsko prvenstvo nije bilo nijedne prijave iz Evrope, put Urugvaja su sa starog kontinenta krenule Rumunija iz Đenove, i Francuska iz Vilfranš-sir-mera, te Belgija iz Barselone - istim brodom, Konte Verde.

Kako je Jugoslavija poziv prihvatila naknadno, te na brodu Konte Verde nije bilo mesta, na putovanje dugo preko dve nedelje naša reprezentacija je iz Marselja krenula plovilom po imenu Florida. Na njemu je trebalo da se priključi i Egipat, ali se oluja isprečila, Egipćani su ostali u Africi, pa je na kraju broj učesnika bio - 13, i to Argentina, Čile, Francuska, Meksiko, Jugoslavija, Brazil, Bolivija, Urugvaj, Rumunija, Peru, Sjedinjene Američke Države, Paragvaj i Belgija.

A fudbaleri su to putovanje iskoristili da treniraju:

"Nismo pričali o taktici. Samo smo trčali po palubi. To je bila avantura. Bili smo mladi ljudi koji su se zabavljali, 15 veoma srećnih dana", rekao je Lusijen Loran, strelac prvog gola u istoriji Mundijala i fudbaler reprezentacije Francuske, u kasnijim sećanjima.

Sa druge strane, njegov saigrač Edmon Delfur je od selektora Raula Kodrona dobio zadatak da saigrače drži zauzetima kako bi ostali pripremljeni, te da vodi kondicione treninge, a o samom putovanju je u intervjuu po završetku karijere rekao:

"Bilo je veoma teško putovanje, jer je tada jedini način da stignete tamo bio brod."

Kada su stigli u Montevideo, gde je, jedini put u istoriji Mundijala, turnir održan u jednom gradu, usledile su nove nevolje.

Naime, u Urugvaju je u to vreme zima bila u punom zamahu (inače traje od juna do avgusta), pa je bilo mnogo kiše, zbog čega su radovi na stadionu Sentenario, izgrađenom specijalno za ovu priliku, kasnili, pa je zdanje otvoreno 18. jula, pet dana od početka takmičenja, te su prve utakmice odigrane na stadionima Pokitos i Gran Park Sentral.

Tada nije bilo reflektora, pa su utakmice igrane po danu, nije bilo grejanja terena ni drenaže kakvu danas znamo, pa su bilo kakve padavine pravile ozbiljan problem, a ni sama igra nije izgledala kao danas.

U 21. veku jedna od najvažnijih stvari, bez kojih je fudbal praktično nezamisliv, je broj na dresu i prezime. Tada to nije postojalo (brojevi prvi put u nekom fudbalskom savezu - engleskom - postali zvanično obavezni tek 1939. godine, na Mundijalu u upotrebi od 1950), pa su igrači prepoznavani po frizuri koju su nosili i generalno fizičkim karakteristikama.

Takođe, tada nije bilo ni izmena (zvanično dozvoljene tek 1970. godine), pa su fudbaleri neretko i povređeni morali da ostaju na terenu, a ako bi se dogodilo da ne mogu, ekipa bi meč završavala sa igračem manje.

A možda i najneverovatnija priča stigla je iz Rumunije. Tamošnji kralj Karol II je prvo odabrao tim koji će predstavljati reprezentaciju, a potom se potrudio i da na Mundijal odu bez bojazni da će izgubiti posao tako što je direktno intervenisao kod poslodavaca i obezbedio im tromesečno plaćeno odsustvo, s obzirom na to da su mnogi od njih radili u fabrikama.

Tu nije kraj stvarima koje iz perspektive 21. veka deluju nezamislivo. Naime, od 1970. godine FIFA za svaki Mundijal ima posebno izdanje lopte (2026. je to "trionda", imali smo i legendarni "džabulani", a o svim loptama možete da pročitate u posebnom tekstu), ali je 1930. situacija bila takva da su Urugvajci i Argentinci započeli ozbiljnu svađu zbog lopte, pa je pronađeno solomonsko rešenje - jedno poluvreme igrano je loptom koju su doneli Argentinci (vodili 2:1), drugo poluvreme loptom koju su doneli Urugvajci - preokrenuli i slavili 4:2. Inače, lopte su se razlikovale u težini i šavovima.