Piše Miljana Nešković: Od izbacivača do parapolicijskih jedinica

Bar sam ja tada prvi put čula priče kako neki od njih reketiraju vlasnike lokala, kako umeju da polome ruke pijanim gostima, kako su komšiji (inače lokalnom štreberu iz kraja) izbili sve zube pred devojkom za Novu godinu, jer se „kurobecao“. Onda su se sve češće čule priče prema kojima neki od njih diluju drogu u saradnji sa raznim policajcima, pa da zbog toga tako mogu da mlate ljude koji im se ne sviđaju. Nisu to bili svi klubovi i nisu to bili svi momci iz obezbeđenja, naravno. Nikad nisu svi. Sve u svemu, klubova sa drugačije namrštenim momcima na ulazu je bilo sve više. Ljudi, naročito momci, su počeli da se navikavaju na to da na vratima viđaju ljude koji deluju kao ubice i da ponašanje prilagođavaju tome. Uskoro ih je bilo i na ulazima u neke beogradske restorane. Spontano sam prestala da izlazim u klubove i, kao i mnogi moji vršnjaci, pronašla sam alternativna mesta – pozorišne bifee, gradske događaje, lokalne kafiće, koncerte, kućne žurke, „hipsterske lokale“...Ne znam kad i ne znam kako su opasni momci sa vrata klubova „zamenili noć za dan“ i kad su počeli da biju aktiviste po protestima. Ne znam čak ni da li su isti momci ili neki njihovi naslednici, samo znam da odaju istu energiju – jaki su, uvek su svi isto obučeni, očigledno je da im zakon ne može ništa, plaše ih se svi, policija se pravi da ne postoje, brutalnisu u grubosti i preteruju u zloupotrebi fizičke sile po principu „nas sedmorica na onog jednog tamo lika“.Kao „unajmljene snage“ nekad su čuvali klubove od gostiju klubova, ili pravili probleme vlasnicima koji reše da im obezbeđenje tog tipa ne treba. Sada opet slušamo o tim nekim unajmljenim snagama koje čuvaju interese „stranih investitora“ od ljudi koji brane svoje reke na terenu ili kolenom pritiskaju vrat ljudima koji u svom gradu protestuju u skladu sa Ustavom svoje zemlje, kao što nam se nedavno dogodilo u Novom Sadu. Neki su „profesionalni borci“ koji su zaposleni kao profesionalno obezbeđenje, koje izgleda sme sve. Siva zona u okviru sive zone za zavijanje u crno svih nas, bez odgovornosti.U narodu u kom policajci očigledno neće brutalno da tuku svoj narod, naročito ne u onoj meri u kojoj bi to nekome odgovaralo, stvorila se potražnja za „unajmljenim snagama“ koje nemaju tih moralnih dilema. To moraju biti ljudi koji raspolažu silom, imaju prava koja drugi nemaju, ali nemaju nikakvu odgovornost koja ide uz sva ta prava, jer je neko tamo negde rešio da se pravi da oni ne postoje. Tako smo dobili klasične parapolicijske jedinice. Moguće je da je neko zadužen za „javni red i mir“, šta god to danas značilo, bio inspirisan paravojnim jedinicama koje su tokom devesetih godina radile ono što vojska neće i postale neka vrsta biznisa za sebe, pa rešio da postavi novi biznis model parapolicijskih jedinica koje će činiti ljudi kojima nije problem da tuku svoj narod, čak ni kada se taj narod bori za vazduh koji svi oni dišu. Moguće je.Bila je korona, klubovi nisu radili, moguće je da su se neki momci previše unervozili i da im je falilo posla. Paljenje baklji po zgradama, rušenje, zastrašivanje, ostajanje kod kuće za vreme Prajda, iscrtavanje ratnohuškačkih grafita, maltretiranje građana… U Srbiji je sve to očigledno nečiji posao, koji neki ljudi „pošteno obavljaju“ za svoje poslodavce za koje se svi prave da ne postoje. Možda je svaka sličnost organizovanih huliganskih grupa i „profesonalnog obezbeđenja“ sa paravojnim formacijama iz naše ne tako davne prošlosti posledica istorije koja nam se ponavlja. Možda neki ljudi ne umeju da se iskobeljaju iz političkih problema u koje su se sami upetljali bez grupica žestokih momaka koji su spremni na sve i koji navodno ne postoje. Koji god scenario da je tačan, jeziv je zato što to je naša stvarnost, koja može postati samo još stvarnija ako se usvoji zloglasni predlog novog Zakona o policiji.Bilo to isti momci, ili neki skroz drugi koji jako liče na one, činjenica je da smo svi mi dozvolili sebi da izlazimo u grad i da se naviknemo na to da nam na vratima stoje neki ljudi koji nas plaše, jer ih se i policija verovatno plaši. Po ko zna koji put realnost nam je objasnila koliko su takvi kompromisi skupi. O tome treba da mislimo kada se bude glasalo za novi Zakon, a i na svakom sledećem protestu kada vidimo neke ljude koje se policija pravi da ne vidi.****BONUS VIDEO: U listu Nova od ponedeljka 25. jula pročitajte:

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=najavanovine2507aj-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3867560"]Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.