1
Pojavi se čovek, okupi ljude, daju sebi neko ime, formiraju političku organizaciju, a priključe se i poznate ličnosti kojeobećavaju. Onda se ispostavi da ništa nije onako kako su zamišljali. Većina ne dolazi na sastanke, ne slažu se ni oko toga šta je uspeh, a kamoli kako se on postiže ili kako se treba nositi sa neuspehom. Čovek sve više besni, pada mu podrška, počinje cepanje, neki napuštaju politiku, a među njima se nađe i neki čovek koji okupi ljude, koji daju sebi neko ime, formiraju političku organizaciju i privuku poznate ličnosti… A mi živimo ovaj Dan mrmota na srpskoj opozicionoj sceni iznova i iznova, od izbora do izbora, od Saše Jankovića i „Apela sto“, preko Saveza za Srbiju i cepanja DS-a… Kada je izašla vest koja je obavestila građane da je Zdravko Ponoš okupio ljude koji su sebi dali ime Srbija centar, da su oni formirali političku organizaciju kojoj su se priključile i dale podršku neke istaknute ličnosti iz političkog i javnog života Srbije, većina, zamislite, nije bila oduševljena. Gle čuda!
Činjenica je da ne postoji političar, niti ličnost u Srbiji koja bi sada mogla da osnuje novu političku stranku, a da naiđe na odobravanje ljudi. To nema veze sa političkom harizmom, neukaljanošću, valjanošću ideja niti bilo čim što bi se moglo tretirati kao deo nečije političke ponude. Mi svi decenijama živimo u teškoj inflaciji političkih vrednosti, stranaka i ličnosti. O tome pišemo po mrežama, pišemo kolumne, govorimo o tome u prelistavanjima štampe, o tome novinari pitaju ama baš sve opozicione političke aktere u ama baš svim medijskim pojavljivanjima… Opet, nekim čudom političari i dalje nisu shvatili šta to znači „jedinstvo opozicije“ o kom toliko drvimo. Da jesu, ne bismo i dalje imali nove i nove stranke.
Možda je važno da se stalno ponavlja da će Srbija opozicionu javnost uvek gledati kao celinu, cepali se oni ili ne. Ideja o cepanju političkih stranaka na manje kako bi se „pročistili ljudi“ sigurno izgleda kao jedino rešenje unutar organizacija, kada međuljudski odnosi postanu suviše otrovni. Ipak, političari nikako da shvate da Srbija nije njihova politička organizacija i njihovi konflikti ne smeju da budu naš problem, a predugo jesu naš problem. Što se opozicija više svađa i što je više političkih aktera sa istim programima, a drugačijim imenima, to deluje neozbiljnije i pogubljenije.
Nisam sigurna da li naši političari znaju da to što ih građani uvek tretiraju kao „jedan tim“ nije posledica nekakve političke neobaveštenosti i nepismenosti građana. Naprotiv, to što oni nisu svesni da su jedan tim posledica je njihove političke kratkovidosti. Jasno je da je sa nekim ljudima u politici nemoguće sarađivati, sem kad se deli vlast, pa jenagrada toliko velika da se sve nedoumice prevaziđu. Jasno je i da su se tokom svih ovih godina mnogi opozicioni političari više ogrešili o opoziciju, nego o vlast i da je teško verovati takvim ljudima. Najzad, jasno je da je za saradnju u takvim okolnostima potreban čeličan stomak. Isto tako, nažalost, jasno je i da većina naših opozicionara živi u nekoj iluziji da mogu da se odvoje od onih koje ne mogu očima da vide, a nikako da shvate da su vezani za sve opozicione aktere bili u istoj stranci ili ne.
U Srbiji ima preko sto raznih političkih stranaka i organizacija. Kažu da je jako važno ime stranke, ali u Srbiji danas više i nije. Većina građana ni ne pamti kako se opozicione stranke i savezi zovu, čak ni dobar deo novinara više ne pamti ta imena, a i zašto bi? Ako ni sami političari ne poštuju instituciju svojih organizacija koje napuštaju i osnivaju nove kako vetar duva, ne znam na osnovu čega očekuju da ime njihove stranke bude nekakav brend. Možda je vreme da se podsete da u Srbiji, kao i u svakoj drugoj državi, postoje vlast i opozicija, da vlast na svojoj strani ima uspeh, a da je opozicija je tu da ga juri. Osnivanjem svojih stranaka, saveza, grupa građana, apela i organizacija političari se ne odvajaju od onih sa kojima neće da sarađuju, oni samo obelodanjuju glasačima koga tačno u svom timu ne mogu očima da gledaju – dok i dalje ostaju jedan tim, opozicioni.
Sve ovo pišem zato što su naredni gradski izbori za manje od godinu dana, što je prekosutra u „političkom vremenu“. Treba ugovoriti programe, strategije, okupiti timove, kandidate… Beograd je dobio Aleksandra Šapića za gradonačelnika, čoveka sa upitnim stavovima o Prajdu, funkcionalno nepismenim izjavama o kulturnom nasleđu i
nonšalantnom odnosu prema svemu što je Beograđanima važno. On može da bude loša epizoda u životima Beograđana, a može i da se „zapati gore nego Vučić“, u zavisnosti od toga koliko je opozicija sposobna da konačno shvati da je cepanje njihova iluzija koju mi plaćamo godinama života, a oni gubitkom ugleda i kredibiliteta.
****
Bonus video: Ćuta objasnio kako će Vučić da padne s vlasti: To je balon od sapunice
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
