0
Kristijan Golubović je pravo iz zatvora otišao pred TV kamere. Kapetan Dragan je direktno iz ćelije ušao u izbornu trku, a haški osuđenik juri od studija do studija na predizborne promocije. To je javna scena Srbije.
Da li je normalno da gospodin Golubović, koji ima više zatvorskih dana nego pola penzionera u Srbiji radnog staža, drži „predavanja“ o revolveraškim akcijama, o rešetanju automobila, o sačekušama…
Kao da smrt nije ništa. Kao da je ubiti čoveka samo filmska priča posle koje glumci idu kući na šolju čaja.
Srbija je pod anestezijom dok Kristijan objašnjava kako je nevin ležao u zatvoru, pa dok pripoveda o „lepom ponašanju“, dok reklamira svoje projekte, dok licitira ko bi mogao da igra njegov lik na filmu. Eto takva veličina je zaslužila i film.
Niko ni glasa protiv da pusti, kao da smo prosveti, kulturi i moralu zauvek rekli zbogom. I još mu se uspaljeni voditelji dive do imbecilnosti.
Drugi ex robijaš opet sebi uzima za pravo da određuje ko je srpski junak i da predlaže otpust iz zatvora za ubice Zorana Đinđića. Još bi, veli on, bio jemac za ponašanje zločinaca na slobodi. Pa čitava Srbija ne može da jemči za bilo kog haškog osuđenika, a on može za Đinđićeve ubice.
Pročitajte još:
On je taj koji bi garantovao da će se oni fino ponašati. I to izgovara sa lakoćom, kao da je to najnormalnija stvar. Kao da svuda u svetu na ubice predsednika ili premijera gledaju baš kao na skromne porodične ljude. Prosto čovek da se zaplače.
Imaju gospoda Golubović i Vasiljković pravo da pričaju šta god hoće, ovde je problem druge prirode. Problem je to što oni i njihove morbidne priče dobijaju pravo građanstva, što se uvode u javni prostor kao nešto normalno, čak poželjno. Što se navikavamo na likove poput njih. I sve posredstvom televizija sa nacionalnom frekvencijom.
Da li su u vreme Broza drugovi robijaši iz zatvora išli pred kamere ili na naslovne strane? Nije to moglo ni u vreme demokrata, tek sada sa ovom vlašću to je postalo – baš super.
Nisu medijski nastupi bivših zatvorenika slučajni. Ne može to da prođe bez udbe, bez instrukcija iz biroa za sluđivanje naroda, bez klimoglava iz kabineta.
Mi bezmalo prisustvujemo promociji negativaca čitavu deceniju. Njih guraju u Skupštinu, pojedince ubacuju u Vladu, daju im mesta državnih sekretara, oni vode sportske klubove, ponekog gurnu u diplomatiju…
Kad stvorite takav ambijent, onda je logično da najgori od najgorih budu na najboljim mestima. Tako je kompletan prostor prvo zagađen, a potom i opljačkan. Zato su TV nastupi pomenutih delija samo korak u kontinuitetu.
Zamislite klince koji odrastaju uz Kristijanove bajke za laku noć ili Kapetanove patriotske priče. Zamislite decu koja usvoje spisak „srpskih neprijatelja“ koje sa ekrana distribuira haški osuđenik. Ima li nade za takve generacije?
Pitam se, da li ima još zemalja u kojima slični likovi oblikuju javno mnjenje. Pitam se šta li o nama misle stranci, naši prijatelji, i da li mi, ovakvi kakvi smo, možemo imati prijatelje. Sem kriminalaca, naravno.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare