Ovako organizovani aprilski izbori neminovno će uvesti Srbiju u dugu i duboku krizu. Za takvo stanje režim će kriviti opoziciju koja je proglasila bojkot i građane koji ne izađu na glasanje.

Piše: Milenko Vasović

Aleksandar Vučić i njegova ekipa ne haju za realnošću. Da su hteli da izbegnu bojkot izbegli bi ga. Da su hteli fer izbore, imala bi ih Srbija. Do njih očigledno nije dopro glas desetina hiljada građana koji su godinu i više dana protestovali u Beogradu i širom Srbije. A suštinski zahtev tih „šetača“ bio je – poštena politička utakmica.

Zamislite šampionat Srbije u fudbalu, košarci… bez jedne od ove dve ekipe – Zvezde ili Partizana. To su najčešće glavni takmaci za titulu. Da li bi to prvenstvo bilo ikome zanimljivo, da li bi se „šampion“ dičio tako osvojenom titulom?

Predsednik Srbije zakazao je najvažniju političku utakmicu – glasanje za parlament – a znao je da mu glavni protivnici neće doći. Tako će on i njegovi biti u prilici da podele poslaničke mandate „između sebe“.

Kao što je vlast ostala gluva na zahteve nezadovoljnih građana tako se sad stvara privid da je sve u najboljem redu. Eto i cenzus je spušten na tri odsto iako to niko nije tražio. Stalo je i režimu da ubedi narod, a i svet, da je ovde demokratija, da je višestranački sistem. Da bojkot ništa ne ugrožava.

Tobož, birači će imati mogućnost izbora. A kakva je razlika između Dačićevih „koferčića“ i Vučićevih naprednih radikala. Da li neko zaista misli da su Šešeljevi ili Vacićevi „desničari“ zaista opozicija. Neće biti da nekakve „palme“, „krkobabići“, „karići“ i ostali Č-Č egzibicionisti … izlaze na izbore da bi bili korektivni faktor Vučiću. Ne, već da učvrste i njega i svoje pozicije.

Sve je to ista ekipa. Tu sliku neće promeniti ni studenti, ni „metle“, ni „šape“ ni ajnc (Srbija 21) koalicija, … Što voljno, što nevoljno, svi će oni biti samo dekor na gospodarevoj večeri, nešto poput srebrnih svećnjaka.

Izborna kampanja će imati za cilj da stvori privid normalnosti. Režimski mediji će biti „otvoreni“ – svako će moći do mile volje da napada „tajkune“ i „fašiste“ i svakoga ko bojkotuju izbore.

Na dan izbora crni džipovi će nesmetano dovoziti uljem podmazane birače, a zaposleni u državnoj službi će imati priliku da ispune obećanje šefovima. I donesu obećanih desetak, dvadeset glasova. Već viđeno!

A šta će Srbija imati od toga? Da li će ići napred ili se vratiti u prošlost? Hoće li u Skupštinu ući čestiti i mudri ljudi ili poslušni i spremni na sve?

Novi saziv će imati “kvalitet” da nadmaši prethodne „martinoviće“, „atlagiće“, „rističeviće“… Prvi put posle 1990. i uvođenja višestranačja Srbija će dobiti defakto jednopartijski parlament i to ne voljom građana, već postupcima vlasti koja je sve koji joj nisu naklonjeni odstranila iz političkog života.

U izborima „između sebe“ Vučićevi naprednjaci će pobediti, ubedljivije nego ikad. Slaviće kao da su bili izbori u punom kapacitetu, nastaviće se održavanje lažne normalnosti. Tu lažnu normalnost nezadovoljni građani ponovo će morati da razgolićuju na ulicama. Umesto da tenzije i podeljenost splasnu posle izbora dodatno će se pojačati. Društvo će biti osuđeno na gubitak energije u nedogled.

A svet šta će reći svet. Baš ih briga, pustiće nas da tonemo i čekati dok se svi ne iselimo, sem onih koje vođa drži pod anestezijom. I onih korumpiranih, naravno. Kada im Vučić dojadi setiće se da izbori nisu bili po demokratskim standardima i da baš i nema legitimitet.

Do tada… ostaje nam da gledamo filmove o diktaturama između dva velika rata.