Jedna žena donela je ćilime, a onda je počeo pomor: Kuga je u ovom mestu kod Beograda odnela više od pola stanovnika

Priča neodoljivo podseća na roman „Kuga“ francuskog pisca Albera Kamija, u kojem je opisana epidemija u alžirskom gradu Oranu. Ono što je kod Kamija bilo književna fikcija, nekoliko vekova ranije dogodilo se svega pedesetak kilometara od Beograda.

Sve je počelo 1795. godine, kada je kuga zahvatila Beograd, koji se tada nalazio pod osmanskom vlašću. Granica između Osmanskog i Austrijskog carstva kod Zemuna bila je strogo kontrolisana, između ostalog upravo zbog straha od zaraznih bolesti. Ipak, ljudi su pokušavali da pobegnu iz zaraženog grada i pronađu sigurnost u Sremu. Sa nekim od njih, po svemu sudeći, stigla je i smrtonosna bolest.

U Krnješevcima je u to vreme preminula jedna žena koja je ostala sama nakon što su ostali članovi domaćinstva prethodno umrli. Njena sestra Anđelija došla je da je sahrani, a zatim je sa sobom odnela neke stvari iz kuće, među kojima su bili i ćilimi.

Anđelija se vratila u Irig, ali ubrzo je i sama umrla.

U početku niko nije slutio kakva se katastrofa približava.

Broj obolelih počeo je naglo da raste, a ljudi su umirali jedan za drugim. Iz Rume je stigao hirurg koji je bolest opisivao kao „gnjilu groznicu“. Od lokalnog dobošara tražio je da stanovništvu prenese objašnjenje prema kojem je uzrok bolesti hleb napravljen od novog žita, kao i da će umreti oni koji nakon takvog hleba budu pili vodu.

Ubrzo više nije bilo dileme. Irigom se širila kuga.

Usledile su drastične mere. Zabranjen je izlazak iz mesta, a svako ko bi pokušao da prikrije bolest mogao je da bude kažnjen smrću.

Ipak, strah i vezanost za porodicu bili su jači od naredbi. Mnogi stanovnici skrivali su bolesne članove porodice u svojim kućama jer nisu želeli da ih odvoje od najbližih. Bolnice nisu ulivale poverenje, jer su u njima umirali i pacijenti i lekari.

Takvo ponašanje dodatno je ubrzalo širenje zaraze.

Preminuli su sahranjivani prema tadašnjim običajima, pa su porodice nastavile da ih kupaju i pripremaju za sahranu. Time su ljudi ostajali u neposrednom kontaktu sa zaraženima i nakon njihove smrti.

Neki su pokušavali da se izbore sa groznicom velikim količinama rakije, verujući da bi alkohol mogao da im pomogne.

Irig je u međuvremenu potpuno izolovan. Oko mesta su iskopani rovovi, a straže su kontrolisale izlaze kako niko ne bi mogao da napusti područje zahvaćeno epidemijom. Uplašeni stanovnici pokušavali su da pobegnu u šume i kuće izvan varoši.

Situacija je postajala sve strašnija. Broj mrtvih bio je toliko veliki da više nije bilo dovoljno ljudi koji bi odnosili tela. Leševi su se gomilali, a čitavim mestom širio se miris smrti.

Do kraja avgusta broj žrtava dostigao je 400. Tokom septembra umrlo je još 500 ljudi, dok je u oktobru zabeleženo čak 683 preminulih.

Formiran je karantin za zaražene, a pojedine kuće su spaljivane u pokušaju da se zaustavi širenje bolesti.

Tek početkom 1796. godine pojavili su se prvi znaci da epidemija slabi. U februaru je umrlo samo 11 ljudi, a deo onih koji su bili smešteni u karantinu uspeo je da preživi.

Bilans je, ipak, bio zastrašujući.

Od kuge je obolelo 3.389 stanovnika Iriga, a umrlo ih je 2.548. Više od polovine stanovništva izgubilo je život.

Stroge mere izolacije imale su, međutim, jedan presudan rezultat. Epidemija nije stigla do susedne Rume.

Na mestu između Iriga i Rume, gde su tokom epidemije bili rovovi i straže koje su sprečavale ljude da napuste zaraženo područje, već 1797. godine podignut je neobičan spomenik poznat kao „Kipovi“.

Podigli su ga stanovnici Rume u znak zahvalnosti što je njihov grad bio pošteđen epidemije. Spomenik se sastoji iz dva dela postavljena sa obe strane puta, a na njemu se nalaze prikazi raspeća i svetaca.

Danas je proglašen za nepokretno kulturno dobro, a temeljno je obnovljen pre desetak godina.

Pored njega svakodnevno prolaze hiljade vozača, a mnogi verovatno ne znaju da ovaj spomenik čuva uspomenu na jednu od najtežih epidemija koje su pogodile Srem.

Priča o kugi u Irigu istovremeno pokazuje koliko je malo bilo potrebno da se bolest proširi iz jednog mesta u drugo. Jedna osoba koja je pokušavala da pobegne od zaraze mogla je da je prenese u potpuno novu sredinu, baš kao što je neko najverovatnije doneo kugu iz Beograda u Srem.

U slučaju Iriga posledice su bile katastrofalne. Ali upravo su zabrana kretanja i stroga izolacija zaraženog područja sprečile da ista sudbina zadesi i Rumu.

Izvor: Kaldrma