Ima tome četiri meseca, otkako su borci protiv uništavanja Jadra i Rađevine tražili pomoć od srpskog patrijarha. Zatražili su da Njegova svetost stane ispred njih, kao nekada Arsenije Čarnojević. Da ih povede „bilo kuda, samo da ih ne ostavi vođi i okupatoru“.
Patrijarh je odgovorio taktički, reklo bi se potpuno zrelo za jednog pastira – ćutanjem. Kao da imađaše preča posla, šta li? Uzeo je da odlikuje bivše komuniste i večite udbaše. Veliki je to pomak, nekada su udbaši ubijali i jahali popove, a sad im božji izaslanik kači Svetog Savu.
Protivnike otvaranja rudnika litijuma u Jadru nije napustila nada. Pomislili su da je pismo zalutalo, pa zasednu i napišu drugo. Potanko su opisali kakva se nesreća nadvija nad njihovom „zemljom koju im je Bog podario na čuvanje“. I opet isti odgovor – muk. Ili patrijarh ceni da tu nema ničeg sumnjivog i po život štetnog. A i da ima, pa šta? Smrt je samo put u večnost, ko pre umre, bolje će se pozicionirati.
’Ajde što ćuti prvi među njima, nego ćuti i vladika šabački i ovi niži po činu, niko da se oglasi. Kome će oni služiti liturgije, koga krštavati i pričešćivati, kad se narod odseli. Hoće li krenuti za pastvom ili će ostati u Jadru da osveštavaju jalovinu. Da daju „Rio Tintu“ blagoslov za svako bure sumporne kiseline, koje će trovati Srbiju.
Kao da su pare ubile Boga u njima. Više brige i odgovornosti za sudbinu zemlje i naroda pokazuje jedna glumica, i svaka čast Svetlani Bojković na tome, nego čitav Sinod, nego svi sveštenici od Gornjih Nedeljica do Pranjana. Ta nezainteresovanost Crkve za tako važnu temu je srazmerna desetinama miliona evra dobijenih iz državne kase. Donacije su prečica za jedinstvo misli crkvenih i vladajućih krugova.
Kad ćuti sveštenstvo, što ne bi ćutali i lovci. I oni su dobili donaciju, 20.000 evra. Tobož, to je odšteta za uništenu divljač u vreme istražnih radnji. Šta će tek biti ako startuje rudnik? Kolike će tada biti štete, a kome ih plaćati kad lovaca više biti neće.
Ima u Srbiji i nekoliko fakulteta za zaštitu životne sredine, njihovi studenti, profesori i dekani ćute. Čime li se oni bave? Zlo koje se sprema najlepšem delu zemlje, njih se ne dotiče. Javiće se kasnije, da naplate projekte, da mapiraju crne tačke. Tad će biti kasno, onda mogu da se udruže sa ovima što će služiti litijum opela.
Puna je otadžbina „junaka“ koji ćute. Pravo je čudo kako profesionalnim „braniteljima“ srpstva i pravoslavlja ne smeta dolazak poznatih svetskih trovača u Srbiju. Ni monarhistima, ni zavetnicima, ni delijama. Ni grobarima, ni „braniocima“ Kosova, ni braniocima murala ratnog zločinca. Nikome, svi su oni akciono i novčano ujedinjeni oko državne kase i istog mentora.
Sa tim bašibozlukom ne sme da se izjednači Crkva, ona ne sme da ćuti. U srpskoj istoriji bilo je dosta sveštenika koji su predvodili narod. Eno, u Beogradu ima i Ulica pop Lukina, jednom od vojvoda u Prvom srpskom ustanku. Ili nešto novije, setite se slike sa protesta protiv Slobodana Miloševića. U koloni su išli i sveštenici sa krstom na grudima.
Nisu takvi nestali, ali moraju da viknu: „Marš sa Drine“. „Rio Tinto“ u Srbiji ne sme da pravi ništa – čak ni slatko od dunja.
BONUS VIDEO: Kesić o Rio Tintu u „24 minuta“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare