0
Znate li šta su snuff filmovi? Reč je o filmovima koji navodno prikazuju prava ubistva. Recimo, grupa psihopata vezuje žrtvu u nekakvom podrumu u Teksasu, upali motorku i pritisne RECORD na kameri. Užas uživo, drugim rečima. Snuff filmovi se često mogu naći samo u najmračnijim ćoškovima dark weba i u švercerskim budžacima u predgrađima velikih, zlih gradova.
A u Srbiji? E, u Srbiji je snuff ovih dana dobio prime time termine medija sa nacionalnim frekvencijama, naslovne strane većine novina, ali i sočne i gotovo sladostrasne komentare najviših državnih funkcionera. Eksplicitni snimci klanja? Može, daj još! Obezglavljena tela? Mljac! Najloni umrljani krvlju? Zumiraj!
Svi ovi prizori danima su bili na izvol’te deci i osetljivim osobama, ali i prijateljima i majkama žrtava. Ispostavlja se da su crni biseri domaćeg horora Život i smrt porno bande i Srpski film bili mala maca za tretman koji su u mejnstrim medijima dobili zločini Belivukove ubilačke družine.
Pitanje koje se logično nameće je sledeće: Šta bi, dođavola, trebalo da bude prikazano uživo na Pinku ili Hepiju da bi onaj REM povukao ručnu i rekao – Čekajte, ljudi, šta ovo objaviste? Siguran sam da bi reditelj Porno bande Mladen Đorđević od jutarnjih programa ovih televizija lako napravio urnebesan treš horor, sa Sarapom kao Džejsonom ili Marićem kao Fredijem Krugerom… Ali, želimo li baš da sabajle gledamo Sarapu sa hokejaškom maskom kako vija Deu po studiju?
Nisam nikakav moralni čistunac i čvrsto verujem u moć daljinskog upravljača, ali bar nekakvo uređivanje javnog prostora je neophodno. To bi trebalo da je primarni zadatak regulatornih tela, ali ona očigledno snom mrtvijem spavaju.
I ne radi se tu samo o REM-u (snom mrtvim, kapirate?).
Regulatorskim poslom trebalo bi da se bavi i gradska uprava, dok se Vesićev Beograd urušava kao kula od karata, poput one nesrećne zgrade na Vračaru. Pukotinu koja se već godinama pojavljuje na zidu u mom kupatilu, ma koliko krečio i gletovao, od pre neki dan gledam s posebnim podozrenjem…
Uostalom, zar i Lekarska komora nije neka vrsta regulatornog tela? Nakon opasnog baljezganja onog doktora Nestorovića, Komora je nedavno sklepala nešto što se kriptično zove „mišljenje“, kojim je… hm, šta tačno rečeno? Pročitao sam to „mišljenje“ nekoliko puta i pojma nisam imao šta su uopšte hteli da kažu.
Da li je čovek ozbiljan lekar ili šarlatan? Da li to što govori treba uzimati za ozbiljno ili s podsmehom odbaciti? Ova pitanja nisu šala i odgovori na njih moraju biti nedvosmisleni.
Slaba vajda od bajatih fora na račun nečitkog rukopisa lekara koji potpisuju nalaze. Ovo famozno „mišljenje“ je moralo jasno da se odredi prema javnim nastupima čoveka koji uporno umanjuje sposobnost ovog društva da se odupre jednoj smrtonosnoj pošasti.
Posle ordena koji mu je s najvišeg mesta okačen na naduvane grudi, ovo bezmudo (ne)mišljenje došlo je samo kao tužan i logičan zaključak.
Upravo zbog toga sam u jeku pandemije svojim tada još nevakcinisanim roditeljima manje-više zabranio da slušaju tog pajaca. Jer, ne, to nije „najsmešniji virus“; ne, ne „vade nam krv da bi nam ubrizgali virus“; i ne, plavuše nisu „s druge planete“!
Mama i tata su dobro, sačuvali su ih nauka i kineske vakcine. A mi ostali? Pa, ne znam šta da vam kažem. Daljinski u ruke i pamet u glavu. Jer, budu li se pitali REM i Komora, lako ćemo svi završiti u još jednom snuffu u domaćoj radinosti. A motorka već brekće i, gle, na kamerama Pinka i Hepija upaljeno je RECORD…
Pratite nas i na društvenim mrežama:
