Piše Maja Uzelac: Vaške

smo imali porodično

Ko je u šoku, kašće mu se samo kad dobije decu

Ona znate idu u školu, u školi su znate druga deca, dovoljno da jedno ima vaške i onda ih znate imaju svi

Evo već se pravdam a tek sam počela tekst

I to je jedna od stvari koje sam s ovim u vezi htela da vam kažem –

Msm vaške su jedna stvar koja muči i mori, pravi kolko oćeš posla, ubacuje u nervozu i ubija u pojam – ali: ti ih imaš – i, uz sve to, brineš o tome kako da stvar objasniš nekom sa strane, ko te smatra krivim jer možda ćeš mu preneti

Znaš da nisi ništa kriv ali krivim se osećaš

Sasvim

Ljudima se ne približavaš previše, rukama mlatiš da napraviš distancu

Jer nećete verovati, čak i u sred korone ima onih koji bi da te grle

(I jao koliko ih volim zbog toga

Baš mnogo)

A ti odjednom ne daš, kažeš Odbij

Svoje akcije hitro prenosiš na omraženi zoom, dok u slobodno vreme sebi i deci, deci i sebi: pereš kosu otrovnim šamponima, češljaš oštrim češljevima, pržiš fenom. Pereš još: posteljine, peškire, prekrivače, kape, šalove, odeću generalno. Usisavaš: tepihe, staze i prostirke. Peglaš redom sve, pretražuješ. Sumnjičavo svaki porub zagledaš, u svaki ćošak se zavlačiš. Ideš farbaš se za svaki slučaj. Glave dečje najlepše gledaš s užasom, kosu bujnu u talasima što leti gumicama i šnalama zauzdavaš.

Glumiš strpljivu metodičnu osobu koja drži sve pod kontrolom.

Kidaš tu ulogu.

A onda otvoriš neki portal

ili čuješ s tevea tri rečenice

ili prođeš pored kioska, kroz naslove.

–

Setim se epizode serije Očajne domaćice kad jedna od njih dobije rak, a onda se pojavi krtica u bašti. Ona promptno vadi pušku iz ormara i kreće u jbni rat. To je taj psihološki mehanizam gde veći problem prebacuješ na manji, rešiv. I krećeš da ga – je l – rešavaš…kao da ti život od toga zavisi.

Sad ne vidite više verovatno kuda ovo ide

pa ću vam reći

Ne, ne poredim vaške s rakom

Vaške su u ovoj priči krtice

A ovo prvo – rak – to je život u Srbijici.

.

Užasno je naporno, i konstantan je napad na egzistenciju.

Znaš da nisi kriv, ali ipak osećaš potrebu da se pravdaš.

Sa strane gledaju te sumnjičavo, a ti sebe kao da si nekako malo to i zaslužio.

Sve u svemu, skroz si izluđen, svaki dan, i non stop živiš u nekom grču, preko sopstvenih mogućnosti.

Nadaš se da ćeš na kraju pobediti. Ali vaške

Vaške na kraju izađu iz tebe

A Srbija

–

Iz nje moraš ti da izađeš.

.

Ili da glasaš u aprilu.

Pa šta kome lakše.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim.

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Bonus video:

Maja Uzelac, rediteljka i kolumnistkinja