Piše Luna Lu: Verujem - NE verujem

*Volela bih da postoji spiker narator koji mi poput glasa razuma pomaže da preguram i ovu fazu ove konfuzije koju nazivamo stvarnošću.A možda mi saopštava i da je sve ovo simulacija i da sam deo nekakvog megalomanskog socijalnog eksperimenta.Ne bih se iznenadila i da ispred mene iskoče nekakvi ljudi sa natpisom - "Ovo je skrivena kamera!"A onda mi neko od njih priđe, ogrne me ćebetom i kaže - "Ne brini, ovo je sve bio samo spektakularni test. Sada je gotovo."Pa mi pruži šolju toplog čaja, pa se svi smejemo, pošto sam ih puno psovala.*Pleskus mi poručuje da smo prepušteni sami sebi dok nam se igraju sa mozgovima i životima.Kome verovati - pitanje je ključno.*Kako čovek u potpunoj konfuziji može da veruje i samom sebi kada više nema pojma šta je cilj i kada će kraj ovog košmara.Intuicija se mnogobrojnim informacijama tzv. ometačima - zbunjuje.Kao onomad kada bi se pomerila antena na krovu, pa bi se na televizorima pojavili sneg i štrafte.Onda bi najspretniji ukućanin morao na krov, a ostali bi mu gledajući u TV kutiju dovikivali - "Dobro je, nije dobro, vrati se, idi levo, pomeri se desno, malopre je bilo dobro..."U slučaju, pak, ovih ometanja kojima se sluđuje naša intuicija - istovremeno bi sami morali i na krov i pored prijemnika, a to je za sada još uvek nemoguće - nemoguće je biti na dva različita mesta istovremeno.Osim da ubrzamo savladavanje kompleksne tehnike astralne projekcije u slobodno vreme.*Da, ja zaista sve vreme imam osećaj kao da živim u tuđem košmaru, kao da me je neko ubacio u svoje ludilo, a ja pokušavam da u cunamiju plivam sa stilom.Ester Vilijams u olujnom potopu epskih razmera.*Orvel u svojoj "1984." tetovira na papiru:"Prvo ćemo vas iscediti do kraja, a onda ćemo vas napuniti vama samima".Znači ostaćemo bez pulpe, od nas će ostati samo voda.*Tako isceđeni pogodni smo da plaćamo račune, dažbine i poreze i da izmoreni od pokušaja da namaknemo dovoljnu sumu - čekamo da se Vođa obrati i priča nam svoje dijabolične priče.Ubacuje nam pojmove u javni prostor i menja žanrove po nekakvoj shemi - jedne nedelje vizuelizujemo odsečene glave i sanjamo horor scene, a već sledeće nedelje mahnito po globusu tragamo za egzotičnom državom Mauricijus i igramo zanimljive geografije.Usput brojimo antitela, šaljemo poput opsesivnog stalkera mejlove E-upravi, koji ostaju bez odgovora tj. termina za vakcinaciju.Traži se veza za vakcinu dok se sa ekrana poručuje kako je masovna imunizacija u toku i kako kidamo.A ljudi se razboljevaju, osluškujemo da li nam draga bića normalno dišu.Po buđenju pomislimo kakav li nas pičvajz danas čeka.*Dovoljno je već samo stići do benzinske pumpe i videti novu cenu goriva.Automatski cena života skače u sekundi, hajde hrčak na točak - vrti ovaj put još jače i duže.*Sve ređe se viđam sa ljudima - ili čekamo vakcinu ili smo u revakcinaciji - ali sve češće me mole da im pričam nešto lepo."Hajde ispričaj mi nešto zabavno.""Hajde zezaj se malo.""Hajde nasmej me."Ono kao u pesmi Bebi Dol:"Hajde da - uzmemo neki dobar autoI odeme negde gde nikog nema, dalekoDa spavamo i da se kupamo po celi dan.."*Tu se onda ukočim kao računar kome se prepunila memorija - trokiram.Potpuno razumem sve one glumce koji su pokušavali da mi objasne kakav je osećaj kada im neko kaže - "Hajde glumac, reci nešto smešno".Pokušavam da udovoljim željama za nekim lakim i komičnim narativom, ali jednostavno nastupi blokada.Osetim se kao onaj žabac iz crtanog filma koji peva dok se ne upale reflektori, a kada se upale - on se zaledi.*Razumem potpuno potrebu, i sama žudim - za nekim lepim sadržajem, za nekom dobrom vešću, za osećajem bezbrižnosti, makar na trenutak da iskočimo iz šina ove paklene papazjanije koja nam je od mozgova napravila šnenokle.*Da narcis nije toliko bezobrazno papreno skup - u svet iz izolacije bih izlazila sa buketima i delila ih - ne bi li bar tako ulepšala dragim ljudima dan i da ne moram ništa da izmišljam i da lažem i sebe i njih.Taj gest bi govorio više od svake amaterski sklopljene optimistične konstrukcije.*Jednog dana verujem da će sve ovo imati "happy end".Verujem kako će posle ove najtamnije noći uslediti najdivnije svitanje.Verujem da je svetlo na kraju tunela voz koji će nas sve dovesti do nove paradigme u kojoj će vladati pravda, empatija i savest.A onda čujem istu rečenicu kao onu kojom nas je zaluđivao Slobodan Milošević u paklu građanskog rata - kako će brzi vozovi nebeski narod dovesti u bolju budućnost.Ista mustra - potpuno identična - da se zgroziš i zapitaš jel realno ovo - isti trik - drugi hipnotizer - drugi vek kasnije - jel moguće da nismo ništa naučili?I onda počnem da NE verujem u srećan rasplet jer nismo dovoljno osvešćeni niti zreli da otvorimo oči, zasučemo rukave i rešimo da spasavamo šta se spasiti da.I tako u krug.Baš kao u Bajaginoj pesmi.Brzalica u mozgu poput mantre:Verujem.Ne verujem."Totalni je mrakNišta se više ne vidi u tami.Ovo svetlo je usamljeni zrakOsećam ipak, k'o da nismo sami - ti i ja."*Sve u svemu ovonedeljno pismo završavam optimističnim tumačenjem ovog poslednjeg stiha, a to je da osećam kao da nismo sami - ti i ja - da nas ima još mnogo koji sve isto ovako nekako doživaljavaju - čini mi se da nas ima svaki dan sve veći broj.I to je eto toliko željena dobra vest jer posle faze konfuzije - dolazi odluka da se nešto iz korena menja, zar ne.*I #BeSafe, na ovom putovanju čuvajmo leđa jedni drugima, na rolerkosteru smo vežimo sigurnosne pojaseve.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram