Piše Luna Lu: Tračak optimizma u košmaru    

Slušam Vladu Divljana.  Danas je taj dan - da mi dođe u posetu. Subota je.  Dobrodošao divni Vlado, baš sam te se uželela. 

*

Sanjala sam kako sam opljačkana – u momentu sam shvatila kako mi nema tašnice.

Tražim je unezvereno, neko me pita – Jel ova? Kažem jeste.

Ali, umesto olakšanja shvatam kako je mala crvena tašna, kakvu ne posedujem na javi, prazna.

U panici sam se probudila tražeći telefon i sa mišlju kako moram hitno da blokiram kartice.

Usledilo je olakšanje – bio je to samo ružan san.

Lunarni kalendar poručuje da su u današnjem 19. lunarnom danu mogući košmarni snovi, ali da su oni prazni – odnosno bez po(r)uke.

Košmar radi košmara, bez posebnog značaja.

Sa olakšanjem sam startovala ovaj dan.

*

A bio je baš lep jedan dan, sunčan, kao neki tizer ranog proleća.

Obratila sam pažnju sa kuhinjskog prozora na smokvu u divljem vrtu da nije možda raspoloženija – poručila mi je – Ne hitaj pred rudu, tek krećemo u februar, bejbi.

Priznajem, jedva čekam da sve počne da pupi.

Počinjem odbrojavanje.

Još jedna nedelja manje do 20.marta kada proleće stiže oko pola 11, prepodne.

Pride imam neki snažan unutrašnji osećaj da će ovo proleće biti jako uzbudljivo.

*

Uzrok ovakvom mom subjektivnom osećaju je taj što sam prethodna dva dana bindžovala sve o slučaju Jovanjica & Hrkalović & prisluškivanje.

Provela sam lude sate proučavajući KRIK i sve što sam pronašla dostupno na mreži – kao da gledam neku veoma uzbudljivu seriju.

Prethodnih mesec dana kao da sam bila u svemirskoj stanici lebdeći u nekom svom svetu, pregledavajući neke arhivske materijale, premotavajući paramparčade prošosti rasejane po VHS i DV kasetama – dosta isključena iz onog što zovemo „naša stvarnost“ i čim sam se spustila na Zemlju i uključila u aktuelne teme – sad jedva čekam novu epizodu i nastavak ove tako uzbudljive sage raskrinkavanja.

*

Kada sve te priloge i emisije odgledate u dahu i kada sve članke pročitate u nizu odjednom – imate osećaj da znate da je finale poslednje sezone prilično blizu.

Ovaj sakaludi sistem u ovoj demo verziji od države i u ovom privatnom narko kartelu počinje da puca – to postaje sad već sasvim jasno.

A kada jednom zidovi počnu da propuštaju vodu, istovremeno na više mesta – znaj da je belaj.

Voda je čudna.

Opasan je neprijatelj.

Podriva temelje. Truli sve. Počinje da se širi buđ.

A kada buđ počne da se oseća – nema tog hemijskog čišćenja koje taj miris koji uđe u tkanje može da izvuče.

Pitanje je samo kada će pacovi početi da pevaju, drukaju, predaju dokumentaciju i begaju dok im voda još nije došla do brka.

*

Naravno, to se neće desiti odjednom ni sutra ni prekosutra, u pitanju je akumulacija i pritisak – konstantan pritisak i kap po kap.

Jer previše ničega mora pući – kad tad.

Doživela sam to dva puta – jednom kada se moja domovina raspala što nisam želela i drugi put kada je Milošević počeo da pada što sam najviše od svega želela.

Sada mi je dovoljno da osetim taj specifičan miris buđi i da znam da im je voda ušla u zidove.

Sad samo treba biti još malo strpljiv i biti kao voda – to kaže Brus Li – „Budi voda.“

*

Poete poručuju – noć pred svitanje je najtamnija.

I u toj tami počinje da se nazire da se ovom sumanutom vladaru sad već ozbiljno pomračio um i da sve čini da ne pokazuje znake panike.

Loš šahista da, ali je ipak dovoljno svestan da je otvorio previše frontova za sve ove godine i da je stekao na svom putu osvajanja moći previše neprijatelja i to onih koji ga previše dobro poznaju u dušu i za koje ne zna sada već kada i zbog čega mogu da se okrenu i napadnu.

A situaciju čini lošom i to što su mu potkupljivi amateri na važnim strateškim pozicijama, a ne može ni da pretpostavi koliko su prevrtljivi.

Takođe, uopšte nije dobro ni kada odlučiš da nekom krvoločnom klanu okreneš leđa i da ga izbaciš opet na ulicu iz sigurnosti svog sistema.

To sa klanovima i bandama, svaki prosečan poštovalac mafijaškog žanra zna – uvek je nepredvidljivo.

Dva neprijateljska klana mogu za čas da se udruže protiv zajedničke prepreke.

Posle će oni opet da ratuju, ali privremeno udruživanje dogovoreno na espresu sa nogu na tajnoj lokaciji – uvek je moguće.

*

Ne pomaže mu ni korito Ivanovo, „ni ljekari, ni travari..“
A travu mu posebno ne spominjite. Ni u najluđim snovima nije mogao da sanja da će jedna vrsta biljke ovoliko da mu iskomplikuje život.

Ne pomaže ni višespratni Stefan Nemanja.

Ni horovi, ni konji.

Ne pomaže više ništa – svako jutro sve više on ima sedih. Lice se izobličilo. Usne popucale. Dlanovi stalno znojavi.

Gleda se u ogledalo – nervozan od ranog jutra – nekoj svojoj Aleksi poručuje na glas da steže obruč.

Da se pritisak na sve slobodno i misleće pojača i da se do daske i ovog jutra pusti propaganda, ali ne vredi – duboko u sebi on zna da je ime njegove igrice – opasnost od mangupa u sopstvenim redovima.

*

Paranoja vam je baš kao i voda – ona polako, ali sigurno ulazi u sistem i pomračeni um.

Malo po malo, najpre neprimetno, ali jednom kada uđe, neće više izaći.

Sledi grandiozno finale ludila.

*

A u međuvremenu, dok mračna strana ulazi u svoj rasplet – nama želim jedan dobar februar.

I da se svaki dan zapišu pred spavanje tri lepe stvari koje smo primetili, zapazili ili doživeli.

Zapisnik lepih stvari da se februar ne otegne u nedogled i da bude što više sunčanih dana.

To je moj predlog od srca koje je posle dosta pesimističnog perioda odjednom osetilo tračak optimizma – nekako celoj ovoj agoniji nazire se kraj.

I ovom košmaru će doći kraj i biće neko baš divno jutro.

I da, znam za čim ću tragati ovih dana – za divnim cvetnim šnalama, želim ih svuda po loknama i krećem u potragu za pravdom.

Da vidim gde se odselila i da li misli da (nam) se vraća.

Vreme je.

*

I, #BeSafe.

Čuva(j)mo se.

Čitamo se.