Piše Luna Lu: Slučajni susret

Juče mi je bio rođendan i mogla bih vam pisati kako smo u paralelnoj dimenziji gde ne postoji korona slavili i plesali, i kako me danas, u subotu, malo boli glava i mnogo bole stopala od igranja u štiklama, i kako sam puna utisaka i kako mi telefon zvoni ceo dan i slede razgovori i sabiranje utisaka uz puno smejanja kako nam je bilo, ali ništa se od toga nije desilo.

*

Pandemija je tu, mere su na snazi i žura nije bilo.

Ali, plesaćemo jednom kada se sve ovo završi.

Obećavam, nadoknadićemo sva slavlja.

Kad tad.

*

I ako ne u punoj snazi, ali život se ipak dešava.

Kosmos nastavlja da namešta situacije – lekcije.

Žanr bi mogao biti, kako ga je moj drug Igor K. efektno definisao – „karma ne prima čekove“.

*

Od crtica iz dnevnika pišem vam o jednom neobičnom događaju koji mi se desio i koji ću dugo pamtiti.

Nije to nikakva grandiozna tema o svemu što nam se dešava – nema ni politike ni sociologije ni epidemiologije nego jedna sasvim obična crtica iz života nas „malih ljudi“.

*

Probudila sam se sa neobičnom željom da se doteram, onako kao da je neki baš specijalan dan, a ne jedan sasvim običan dan u karantinskim uslovima.

Od početka ove nevolje uglavnom sam u trenerkama, bez šminke, sa kosom u punđi.

Radno i nimalo paradno.

I bi mi čudno da tako nešto poželim od sabajle, ali odlučih da oslušnem instikt.

Neko bi čak mogao reći – žensku intuiciju.

*

Na izlazu iz Lunarnika, odrazu u ogledalu poručih kako sam se baš nakinđurila.

Primenih savet Koko Šanel da skinem jedan modni detalj sa sebe – odlučila sam se za šešir.

Nisam mnogo guglala po glavi da li je to baš dobar potez, samo sam izletela.

Izabrala sam cvetnu masku za posebne prilike.

Ajlajner sam stavila neobično tačno – što je zaista retko jer za njega nemam nerava.

Jer znate kako se kaže – kakav joj je ajlajner – takvi su joj živci.

A moji su sa dosta istanjenom izolacijom, često pred pucanjem od opšte dušegupke.

*

Napolju je pičio vetar.

Nisam neki ljubitelj vetra – čini me nemirnom.

Nije ni čudo što su čuvene ludnice u vetrovitim gradovima.

*

Šetam do prodavnice dužim putem i shvatam da se pojavio novi grafit.

Piše „Principi“, ćirilicom.

Znači tu su, među nama neki ljudi koji kriminalnu hroniku čine stvarnom i čitljivom na zidovima.

Crna hronika u komšiluku.

*

Udari vetra su sve jači.

Sva sreća prodavnica je na par koraka.

A u njoj sa razglasa čuje se Oliver Dragojević.

„A kad mi dođeš ti i osmijeh vratiš mi, sva patnja i bol života mog će proći…“

*

O, kako mi se samo ide na more.

Sela bih na na neku terasu i čini se satima gledala u 50 nijansi tirkiza – pustila bih da pučina izvuče svu ovu neizvesnost, konfuziju, brigu iz mene – da je isisa.

Da udišem slani vazduh i da samo slušam talase kako se valjaju, dok jedna po jedna pegica izlazi po nosu i obrazima poput mape zvezda na licu.

*

Odmah iz ovih stopa bih zaustavila taksi i rekla vozaču – „Pravac rivijera, samo vozi i ništa ne pitaj“.

Šteta što sam šešir ostavila kod kuće – bio bi to vrhunski stajling za ovu filmsku akciju.

*

Stajem u red.

Dosta je dug, računajući i propisane mere distance.

*

Nastavljam da maštam o filmskom bekstvu.

Želja mi je da jednom tako odem iznenada.

Krenem u isplanirani dan, a onda obrt – uđem u avion i ručam negde na obali mora.

Naručila bih dagnje na buzaru i ledenu bevandu.

A oko mene miris bora i lavande.

I udahem ga duboko i izvinim se svima koje sam ispalila hirovitim nenajavaljenim nestankom iz rutine.

*

Red i dalje stoji.

Ljudi ispred mene su uskomešani i negoduju, ali još uvek ne glasno.

*

Na kasi je žena i popunjava dosta komplikovan formular.

Mislim, to je jedan od onih formulara za koji je potrebno imati ličnu kartu, naočare za vid i strpljenje.

Kod nje se situacija dodatno komplikuje jer se dosta trese, ima neki tremor i očigledno je u svom svetu, ima svoj plan i nameru, svoje tumačenje vremena i prostora i sve u svemu baš nju briga što mi svi žurimo, gušimo se pod maskama i što Mađarska nema more.

*

Ne znam da li je bezobrazna i bahata ili joj treba pažljivo prići i videti kako joj se može pomoći.

Obučena je u skup kaput i ima neverovatnu količinu burdgundi crvene kose, sveže ofarbane.

Dakle, nije baš neki beznadežan slučaj sa ulice.

Ima nešto neverovatno arogantno u njenom ponašanju, nešto kao da je ona suverena vlasnica tog trenutka i glavna glumica u nekom filmu gde smo mi u tom redu samo statisti.

Postajem radoznala da vidim njene oči, lice pokriva maska, po telu koje je dosta izmučeno i iskrivljeno bolesnim zglobovima reklo bi se da je reč o starijoj gospođi, a onda se desio – šok.

*

Na toj kasti stajala je moja vršnjakinja, nekadašnja gradska lepotica.

Ona sa kojom me je Lucifer mesecima varao.

Da, da – onaj što mi je slomio srce.

Njih dvoje su od mene pravili budalu jedno celo proleće i dobar deo leta.

I svi su to znali i ona je baš uživala u tome, a to sam ja naravno poslednja saznala.

Bilo je to davno, zilion godina je prošlo.

Ali, u tom redu – vratio mi se isti onaj ukus poniženja i izdaje – to je jedan jako specifičan – rekla bih – metalni ukus pod nepcima.

*

I gledam sad ovu osobu ispred mene i da, liči na nju da zaustavi kazaljke na satu i da je potpuno baš briga za druge ljude – bezobzirnost, to je njen zaštitni znak, čak i u ovom momentu kada ju je život očigledno slomio.

*

Došla je druga kasirka i otvorila novu kasu.

Vrlo brzo sam sve završila i izašla na vetar koji mi je iznenađujuće prijao.

Ona je ostala da trenira živce ljudima u supermarketu.

*

Vetar kao da me je pomilovao i uterao mi kiseonik u dušu – pogledala sam u nebo i zahvalila Kosmosu lekciju opraštanja.

Kada sam smogla snage da oprostim Luciferu, posle terapije, i ona je u tom paketu bila, kao i mnoge druge koje su služile za taj opaki ples poniženja.

I mnogo mi je drago što sam to učinila ni ne znajući kako će se život poigrati i sa njom.

*

Karma je zaista kučka, tu zaista nema šta da se doda.

Posle tog slučajnog susreta pohitala sam u susret nečemu lepom – Životu koji me čeka iza ćoška sa belom ružom u znak raspoznavanja.

Živeo futur, prošlost neka ostane u prošlosti – osmehnula sam se u slavu života, koji je lep, uprkos svemu – La vita e bella – počelo je proleće.

Nadajmo se najboljem – priroda se budi samo za naše oči.

Uživajmo u ovoj ludoj vožnji, nalazimo se vodenoj vodi koja huji svemirom – sve je moguće.

I #BeSafe – (sa)čuvajmo se.