Piše Luna Lu: Omikron ili ko zna šta mi bi

Iza zgrade Tigrastog Mačora postoji Tajni Vrt u kome skrivamo razne vrste drveće od pomahnitalog zamenika gradonačelnika lica G.V. Vrt je ovog popodneva nestvarno zamrznut, zaleđen u trenutku, kao da je u pitanju Zimovrel, a ne Beograd.

*

U ponedeljak probudih se kao iz loše halucinacije. Naglo, pod temperaturom iz nekog sumanutog košmara gde u punoj dvorani izlazim na scenu u nekim sportskim soknama i stileto sandalama, u zlatnoj haljini da pevam karaoke sa Rambom Amadeusom na pesmu Ane Nikolić. U toj paklenoj situaciji, krenula sam da se preznojavam jer nemam naočare i ne mogu da pročitam reči pesme, a taktove uvodne – ne prepoznajem. Rambo mi daje znak da počnem, a ja ne mogu jer mi je grlo stegnuto. Čujem zvižduke sa svih strana i počinje srce da mi lupa toliko snažno da se probudih. Noćna mora se nastavila po buđenju, ali nimalo scensko – muzičkog karaktera.

*

Shvatam da sam bolesna – da su zvižduci koje sam čula u snu u stvari pritisak u ušima. I da sam znala o kojoj pesmi je reč – ne bi mogla glas da pustim jer je grlo suvo. Jedva na oči gledam jer od kijanja toliko snažnog i intenzivnog – ne mogu da ih otvorim. Bukvalno širom zatvorenih očiju pokušavam da zadržim bar deo mozga i da ga ne iskijam. Srce ubrzano lupa, puls u slepoočnicama ubrzava tempo – na ivici sam napada panike. Neki duboki glas iz OF-a takozvani -Glas Zdravog Razuma – počinje da dopire do mene. Prvo u apoteku, pa ćemo da vidimo dalje.

*

Apoteke su jako važan deo zdravstvenog sistema ove tragi-komične demo verzije države. Mnogo je važno da imate svoju apotekarku – posebno ako je puna iskustva. Njih treba paziti i negovati jer su retka egzotična vrsta. One su kada su najbolje – odlični dijagnostičari, prepoznaju hipohondra na keca, spremne su da skrenu pažnju na sve zamke farmaceutske industrije. One rade za ljudsko biće, a ne za profit. Naravno da će u onom delu „kozmetike i aksesoara“ da oderu, ali će vam prodati efikasniju varijantu leka, a ne skuplju – ako je zdravstveni problem, a ne lifestyle odluka.

*

Omiljena je u smeni. Smeše joj se oči iznad maske. I već sam smirenija. Nabrajam simptome, ona klima glavom, dodajem „primljena tri Fajzera“, klimne glavom i krene po rafovima. Uvežbano, čini se da bi mogla žmureći – vadi kutiju po kutiju i ređa pored kase. Rekoh – „Dobro je da je legla plata“. Kaže – „Mnogo je skupo biti bolestan ovih dana“. Smejemo se, od muke. Priča mi kako su i ona i ćerke to sve pregrmele dve nedelje ranije, Kaže mi da ne brinem. Kaže mi da je važno da odležim i mirujem. Kaže – „Ako ne prođe za 4 dana – onda test, pa u dalju proceduru, ali proći će.“

*

Te dane sam uglavnom prespavala. Bauljala sam kroz sate i minute. Imala sam osećaj kao da sam otrovana nekim vojnim otrovom. Kao na nekom bajatom tripu. A tako nekako i zvuči sam naziv – Omikron. Trči kroz organizam i pravi havariju u kombinaciji sa sumanutim subjektivnim osećajem gde od neke magle u mozgu ne možeš da dođeš ni do jedne zdrave misli. Em si bolestan kao pas, em osetno tupav. A snovi kao u „Simpson“ epizodi kada se Homer najede meksičke ljute papričice – pa halucinira. E bukvalno, teatar apsurda na 3D velikom bioskopskom platnu.

*

U petak, budim se i kao da je sve prošlo, kao da sam ležala 2 nedelje, a ne četiri dana. Popodne radim test – pokazuje – negativna. Sedam da gledam novu epizodu „Jast Like That“ – hvatam sebe kako se iz nedelje u nedelju mnogo nerviram oko ispraznosti ovog zaista bizarnog nastavka omiljene mi serije „Seks i grad“. A onda me pukne realnost kao grom iz vedra neba – Čekaj bre ti! Ne možeš da se ponašaš kao da je sve odjednom normalno i da je jedan sasvim običan petak, slobodan dan. Zar nisi do juče ležala i mislila da nikada nećeš više moći da misliš, hodaš i dišeš? Zar do juče nisi bila najbolesnija ikada, a nije da nisam preživela neke baš izaozvne zdravstvene probleme!?! Halo? Šta se jbn-o dogodilo?

*

I evo me u subotu i dalje zapitana šta je to protrčalo kroz moj softver – kakav ga je virus pogodio. Osetila sam njegovu potentnu moć da napravi havariju u organizmu. Jasna mi je njegova destrukcija, para po šavovima, a ladno može i da cepa. Ko kako prođe na lutriji. Bukvalno imam osećaj da živimo muzičke stolice. Kada muzika stane, neko ostane bez stolice, a neko opet pleše. Surovo, baš.

*

S obzirom na broj ljudi koji je prošlo ovo isto – možda blaže ili gore – svi smo zaslužili šetnje po planinskom vazduhu, ali i objašnjenje – zaista, jednostavno, do kada ćemo biti tako prepušteni sami sebi da se snalazimo bukvalno kakav je kome horoskop – manje ili više uspešno.

*

Valjda sam još uvek ranjiva jer nisam baš skroz ozdravila pa nekako imam osećaj koliko je užasno biti bolestan u ovoj zemlji, a pogotovo u ovom zlu od ove pandemije.

Nije lako ni biti zdrav i razuman u ovom pičvajzu, a kamoli slab i uplašen.

Kapiram da vabimo za velikom promenom – a kada će se ona desiti pojma nemam – do sada bi proključala voda i na hladnoj ringli. Zar ne?

Kakva su vaša iskustva? Pišite – čitamo se.

I #Be safe – čuvajte se, nije nimalo naivno.

BONUS VIDEO: Luna park: Kondicione pripreme za „Dan posle“

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.