Znate onaj osećaj kada igrate"Čoveče, ne ljuti se" i ne možete da dobijete šesticu ne bi li se priključili igri. E, u toj sam fazi. Igra je uznapredovala, a vi "čamite, čekajući". To je drugačija vrsta nemoći od one kada vas pojedu pred kućicom. Tu ste pobeđeni, a ovde ste eliminisani željama kosmičke korporacije. Ponekad nije ni to loše tada ponavljate mantru - "Ko zna od čega me je Vasiona spasila. Hvala."
Nedelja – sunca bez. Kao loš dan na moru.
Onaj dan kada ostaješ na terasi ili u nekoj bašti da pičiš jamb ili karte.
Osmi je dan meseca oktobra i danas je deset godina od premijere predstave „Gospođa ministarka“.
Furiozna predstava – od smeha do suza.
Pelin i med.
Ekipa na sceni uigrana – publika egzaltirana – ovacije.
Modernim slengom rečeno – kidanje.
*
Kada izađeš iz pozorišne sale u glavi odzvanja song.
Pitalica Jovana Jovanovića Zmaja iz 1873.godine.
Naziv – „Gde je srpska politika?“
Čika Jova Zmaj maestralno ređa ključna pitanja – gde bi mogla biti naša politika, a poenta je da to sve isto važi i sada. Od 1873. do 2023. – isto, rođaci.
Lutamo, bebo.
*
„Je l’ na školi il’ zanatu? Je li u snu il’ na javi, je l’ u plaču il’ u pevki, ili leži u kolevki? Je l’ na nebu il’ na zemlji?
Je l’ u zraku il’ oblaku? Je l’ na repu turskog hata?
Il’ u kalu lokalblata? …
Je l’ u vodi il’ u vinu?…
Je l’ u službi il’ u miru? Il’ u kakvom manastiru? Il’ je pošla tražit lova? Il’ je spala na dva slova?
Je l’ u selu il’ u gradu? Je l’ na suncu il’ u hladu? Il’ je gdegod preko mora? Pa ima li kreditora? Treba l’ od kog kakvu žiru? Ili puzi ili sedi? Il’ se smeje il’ se jedi? Je l’ u dvoru bogatome? Il’ u gnezdu vraninome? Ima l’ cuclu ili zvečku? Il’ je gdegod u zapećku?“
*
Pa čika Zmaj nastavlja niz – „Je l’ kuvana il’ je presna?
Je li skromna il’ je besna? Je li žedna il’ je gladna?
Je li vruća il’ je hladna? Je l’ u sosu il’ u pacu? Il’ igra ili svira? Il’ se malo reštaurira? Je l’ kod riba il’ kod ptica?
Ima l’ plana, ima l’ puta? Il’ je došla do ćivuta?
Il’ izdiše il’ se rađa? Il’ joj kakva baba vrača?
Ili drema il’ se sprema? Il’ je ima – il’ je nema?
Il’ već leti tamo, a mi slepci ne vidimo?“
Ako znate odgovor – javite.
*
Meni je za ovih deset godina od premijere do danas – dioptrija sa 0.75 prešla na plus 4,5 – oči sam iskočila ne bih li pronašla rešenje bar za jednu Zmajevu pitalicu na temu gde li je srpska politika.
Često sam i odustajala i pravila se da ništa ne vidim.
Ali, avaj – čak i kada me se nije ticala – ona se bavila mojim malim, a tako veličanstvenim životom – tačnije mojom turističkom posetom planeti Zemlji.
Komlikovala je stvari iz ofsajda.
Zaključila sam ipak da je bolje pratiti je da ne bi došlo do frapantnih iznenađenja – zabrinjavajućih frasova.
I dok sedim sa teglama na očima – zaključujem da je važno nemati očekivanja. Samo posmatrati. Jer do sada smo naučili da su „prevelika očekivanja – keva svakog zajeba“.
*
Izvinite na psovci – ali, takva je situacija. Napeta.
Psuje se kao nikada pre. Sočnije, strašnije, agresivnije.
Prostakluk koji može da izazove na sukob na keca.
Psuje se u saobraćaju koji je kolabirao – sve što je moglo biti raskopano – pretvorilo se u krater.
I, po pradavnicama se psuje – mada se sve češće ipak krsti dok se stoji pred frižiderima u kojima je kolut žutog sira osiguran posebnom zujalicom kao da je u pitanju Bofor, a ne običan Trapist.
Sir kao luksuz u zemlju ekonomskog tigra gde lavica umire od gladi.
*
Da, osmi je oktobar i na današnji dan rođen je Branislav Nušić.
Komediograf, autor i „Gospođe ministarke“.
Komad je premijerno izveden 1929., a kao da je bilo juče.
Neverovatno, ali istinito da je on naš savremeni pisac – vazda aktuelan i to plaši.
Ni milimetar se nismo pomerili od Živke.
Mentalitet nam je ostao isti.
Pokondirane tikve i dalje cvetaju i kreiraju puls ovog „društvanceta“.
Samo danas sebe nazivaju – gospođetine.
Ako ne verujete u ovu tezu dovoljno je naći kartu za 30. oktobar u pozorištu „Boško Buha“ i sami se uveriti zašto publici donosi katarzu, a ljudima na vlasti smeta.
Zašto ih žulja, zašto ih ljuti i tera na razne pokušaje da sa repertoara nestane.
O, koliko bi bili srećni da je ne bude i zato je važno da opstane i da se igra dok ne postanemo bolji. A i ako se to u nekom ludilu i desi – neka ostane kao podsetnik na vreme kada smo bili gori.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare