Nebo - plavo je. Dunav - neumitno teče. Panta Rei. Štene Oćo puni danas godinu dana. Koliko je taj pas tuge udomio za svojih 365 dana na planeti Zemlji - jednostavno je neverovatno. Došao je tu među nas da nas uteši i nasmeje. Ponekad blatnjav, ali čiste duše. Hvala mu što postoji.
Jedan čovek mi reče – „Voleo bih da ljudi novog vremena imaju moć da onaj koji želi da učini bol drugom ljudskom biću – tu bol oseti najpre sam na svojoj koži.“
Eee, kada bi…
E, kada bi profesor Jerotić bio tu pa da ga poslušamo u ovu gluvu subotu, na Đurđevdan, neobično tih. Nadam se iskreno, bez pucanja i pevanja.
Svetac je i crveno je slovo, leto se probilo kroz kolektivni šok. Koliko jorgovan nije mirisao u Voćnjaku, toliko ruže divljakuše i jasmin čine uzdahe otrežnjujućim. Svakim udahom imamo šansu za novi početak spoznaje da smo još uvek tu i da možemo da ispravimo ono što nije dobro. Promptno. Odlaganja, bez.
*
Osećam veliku odgovornost dok pišem ove reči, jače nego uobičajeno jer Vam se obraćam iz jedne veoma specifične pozicije nekog ko je u žalosti već dugo.
Proces tugovanja mi je prirodno stanje i toliko intenzivno prolazim kroz njega da sam se povukla na Čarobni breg, van buke i vreve, ošišala sam kosu i gledam u Dunav pokušavajući da rekonstruišem svoj novi život i da ponovo počnem da slušam muziku.
Želela bih svim žarom srca svog da nekome pomognem rečima koje ću ispisati i da kažem kako će biti lako – nemoguće je, neće. A da kažem da će sve biti kao pre – neće i kako šok ostavlja organizam bez posledica – lagala bih. A svi vas lažu – ja ne želim i ne mogu.
*
Samo kratko da se predstavim pa da krenem na stvar. Prošla godina je donela potpuni požar u mojoj duši. U februaru izgubila sam preko noći prijatelja i urednika Igora, maj je odneo Vesu (na današnji dan), potom je novi šok stigao da ni brata rođenog nemam više, a onda je otišao i Stojan. Usledila je kratka pauza da ne izgubim(o) razum – pa je sumanuta dijagnoza odnela Đuričića u svet iza debelih zidova, a decembar je doneo tragediju – nestao je i Tiago, moj prijatelj za sve prilike, a pogotovo NEprilike.
Znate kada vam se dešava smrt u životu do te mere destruktivna da ste poput neplivača u cunamiju – zaboravljate rođendane, niste u stanju da pratite rituale svakodnevice – brljate, dosadni ste, opterećenje ste sa svim tim suzama i pitanjima „zašto i kako“ na lupu svih lupova.
Onda vas među šokovima Tanatosa, ostave i neki živi. I to je okej.
*
Morate shvatiti da ste u vanrednom stanju i ne očekujte od drugih da NE nastave svoje živote redovno. U slavlju i veselju. Bojama.
Žele vam dobro, ali prosto remetite ih, a i oni su jedva na nogama.
Preteško je gledati nekoga ko vam je drag i važan, a da mu ništa pomoći ne možete.
Klecnu kolena od dobrog frajera ili lepe devojke, a zamisli koliko klecnu od žalosti.
Obaraju iz ravnoteže. Tuga je majstor džudoa, na leđima ste i pred očima samo se oblaci smenjuju, kao na filmskoj traci.
*
Kod šokiranih i tužnih razumite samo jednu stvar – niko ne fejkira da mu je loše, svi lažu da im je dobro i da mogu da nastave rituale modernog doba – bilo kakva slavlja i okupljanja sa velikim brojem ljudi. Ne ljutite se na njih ako otkažu parti, premijeru, izlazak – pet minuta pred dolazak. Oni bi najviše želeli da mogu, a ne umeju.
Tužni tada misle – Eee, kad bi … mogli, ali ne možemo. Nismo dobro. Jebi ga.
Da, napisala sam psovku jer sam posle prvobitnog zastrašujućeg šoka, pa neutešne tuge naučila da sledi – bes. I to kakav „roar“ – tipa zvuka ranjene lavice ili povređenog delfina.
*
Lako je manipulisati šokiranim i tužnima. O koliko je to lako. Znate kada doživimo gubitak, a da nismo pripremljeni na isti nego „jedan poziv promeni sve“ onda imamo iskonsku potrebu da dobijemo odgovore na pitanja „zašto“, „jel su dobro“, „gde su otišli“, „da li sam nešto kriv“ i to je igralište za mešetare duše i to treba uredbom ukinuti – hitnom.
Odgovorni – dajte neki plan za očuvanje duše i svu našu decu. Pokažite da imate savest. Vi odrasli, vi važni, vi na funkcijama. Gledam političare kako huškaju da ljudi žele krv i kazne i odmazdu – ti funkcioneri ne znaju da je suština pravoslavlja koje zloupotrebljavaju da NE dozvolimo zlu oko nas da probudi zlo u nama.
A zamislite da im se krvožednost vrati u obliku bumeranga da ljudi zaista zažele vrhunsku odgovornost pretpostvljenih, pa da bude kao, na primer, u Japanu. Ukoliko voz kasni minut – ministar izvrši harikiri.
Eee, kada bi… bilo časti i poštenja…