Piše Luna Lu: Buđenje na keca

Voćnjak je i dalje zelen i čovek može lako da se zenese i mašta kako je na Mediteranu i da su hladni dani incident, a ne pravilo života u decembru. Oćo je pak spreman za zimu - krzno je gusto i liči na polarno belo meče. Nadam se da su i gradske službe spremne za moguće vremenske preokrete - oni nemaju prava da zamišljaju da žive na Rivijeri.

Ima tako nekih situacija u životu koje su prečica do mini nervnog sloma od trena kada se otvore oči i java zavlada. Eto, na primer kada se čovek uspava, pa kasni, pa je izvan sebe.

Dan tada počne u vanrednom stanju. Goni ga griža savesti, pokušava sebi da objasni kako se to „majkumu“ desilo, ko je kriv – pa alarm psuje.

Glasno i slasno.

Puls je ubrzan, srce lupa kao ludo.

Panika trese biće.

Često se u tom bunilu i nešto baš važno zaboravi, pa se i oko toga u neverici – kuka.

*

I onda nekako čovek uspe da se dopelja do mesta gde je davno trebao biti i započne radnju da obavlja želeći svim svojim bićem da što pre sve bude kao da se ništa nije desilo.

Do prve pauze, lagano počinje da smiruje sebe da je ipak sve okej i da šteta nije velika – da je svet nastavio sa svojim funkcionisanjem i da se ipak okreće.

*

Ali, ne lezi vraže, tokom celog tog dana odocneli čovek vuče taj osećaj da ga prolaznici čudno (za)gledaju kao da znaju da je bio na ivici da kompletno uprska stvar.

Samo svojim najintimnijim prijateljima prepričava na putu ka kući kako je započeo taj dan – pa mu oni koji ga vole kažu „Dešava se svima i najboljima samo se o tome ćuti.“

Kada uđe u svoj dom zatekne potpuni haos kao da je tajna služba bila i prevrnula stan ne bi li našla nešto.

A onda – konačno legne, spusti glavu na jastuk i duboko uzdahne.

Posle takvog „isprepadanog“ dana potom dugo leži u krevetu u strahu da zaspi da se noćna mora ne bi ponovila – da se opet ne uspava.

Sledećeg jutra probudi se izmožden jer je spavao u „snooze“ modelu, sa jednim otvorenim okom na „zipa!“

Poneko tada i zaplače pod tušem što je posledica otpuštanja stresne situacije.

*

Retko ko će vam priznati da se uspavao.

Pre će masno ili posno (s)lagati da mu se neko blizak razboleo, da je bio požar ili sudar, da mu se lift ili auto pokvario ili da ga je zatekla neka zamalo bezizlazna situacija. Važno je samo da je opravdanje uverljivo i da ne zahteva nikakva potpitanja – jer kao ljudi smo.

A ima li išta ljudskije od toga da je neko toliko umoran da je jednostavno biće odbilo da posluša naredbu za prekidom sna koji je organizmu po svoj prilici neophodan.

*

Oko nas ima toliko užasavajućih situacija da je našem mozgu i duši potrebno više vremena da procesuira sva saznanja.

Pride, i ovaj temperaturni rolerkoster iz plus 20 u minus 2 valja izneti dostojanstveno, premda je subjektivni osećaj da je tuđa glava na ramenima.

Prateći protest roditelja ubijene dece u Ribnikaru i sve što je prethodilo njemu – tu grčku tragediju koju neki pokušavaju da pretvore u reality show – spavala sam dvadeset sati.

Malo je reći da sam se uspavala, prespavala sam.

Poželela sam da poput medveda preskočim zimu i da se probudim u Utopiji boljeg sutra u kojoj vladaju Logika, Ljudskost i zdrav razUM.

Toliko me je sve to potreslo i razgoropadilo mi tugu u bes da nisam mogla da se smirim.

*

Treći maj i dalje traje i ko se pravi da to nije tako na strani je antagonista ove priče i verovatno poput robota nema problem sa snom.

Bogami, ja sam ga imala.

Razum je pokušavao da na 1001 način pronađe odgovor na pitanja – „O čemu se ovde radi? Zašto se nepravda razvija u budućnost poput filma u nekoj mračnoj komori interesa? Da li nekima baš ništa nije sveto? Ko smo mi kao zajednica?

Za Boga znate li?“ i tako dalje i tome slično.

Da bih dobila odgovore na ova pitanja morala bih da pokucam na vrata mudraca koji nemaju iluzija o beskrupuloznosti ljudske prirode, o egoizmu današnjice i o makijavelizmu kao vladajućem modelu preživljavanja u ovom obolelom društvu.

*

Tako da razumem sve kojima se dešava da se uspavaju jer kome se budi u ovoj izopačenosti – ali, jedan dan je baš važan da se probudimo na vreme, da izguštamo sve rituale, da se lepo obučemo i da poranimo na glasanje sa sve srećnom olovkom.

Sedamnaestog dana decembra – biće nedelja.

Već predugo zvoni sirena za opasnost – vreme je da je čujemo i obavimo svoju građansku dužnost. Buđenje neka bude na keca.

***