Piše Luna Lu: Australija

*Sanjala sam kako mi devojka sa zečijom usnom pruža avionsku kartu i kaže: "Dvadesetdrugog ideš u Australiju."Kog 22. i otkud to - nemam pojma.Budim se u zabezeku.*Australija nije zemlja o kojoj maštam niti sam je ikada imala na umu.Nemam kontakt ni sa kim ko živi tamo niti sam skoro gledala nekakav sadržaj vezan za "Down Under".Kako je moja podsvest odlučila da me baš tamo pošalje - zaista ne kapiram.*Čudno je to sve sa snovima, a i čini se da nam je java ovih dana luđa od najluđeg sna.Jedino (potencijalno) objašnjenje je da ponekad glasno izgovorim da bih otišla na kraj sveta jer sve teže podnosim sve što se ovde dešava.Često imam subjektivni osećaj kako ovo ovde nije život već neki test izdržljivosti.*Iz dana u dan, kaleme se nedaće na neizvesnost, a sve to pride u pandemijskim uslovima te nije neko čudo da čovek poželi da se katapultira najdalje moguće.Toliko je velika zavrzlama da i bilioneri lansiraju sebe u svemir, što dalje i njima je tesno.*Sada već u zrelosti svojih godina poznajem više "saboraca" koji su emigrirali nego onih koji su ostali ovde.Priznajem, mnogo puta sam maštala kako bi bilo divno da se svi oni vrate i kako bi kvalitet ne samo mog društvenog života, već i celog društva bio na zavidnijem nivou - jer to su veoma uspešni ljudi, veoma vešti, ambiciozni i što se kaže "znaju znanje".Ljudi iz moje generacije su masovno odlazili tokom devedesetih i taj trend je statistički sve intenzivniji.Kako upoznam neko sposobno i talentovano mlado biće tako mi saopšti da ide ća.Davno sam prestala da pitam - Zašto, nego kažem - Naravno i treba - idi i ne okreći se.*Imala sam više puta prilike da ostanem na nekoj destinaciji i uvek sam se vraćala.Proputovala sam dobar deo sveta i nigde nisam osetila da sam kao kod kuće.Jednostavno potreba da se vratim u ludilo Tamnog Vilajeta bila je mnogo snažnija nego želja da se negde tamo šćućurim i razvijem život na nekom drugom jeziku u sigurnosti nekog uređenog sistema.Znam da bi mojoj porodici bilo mnogo lakše, laknulo bi im da sam postala - emigrant.Znali bi da sam na sigurnom.*Minimum 1007 puta sam analizirala do tančina tu moju sumanutu odluku da ovde živim.Pitala sam se zašto se maltretiram u sistemu koji nikada neće biti pravedan i solidaran.Stalno imam osećaj da idem iznova i iznova od početka kao da stalno krećem u prvi razred što je iscrpljujuće.Mi, ovde, kao društvo - kako napravimo korak napred - tako se vratimo dva koraka unazad.Kolektivni ča ča ča koji vuče ka ivici bezDna.*Ostala sam bez domovine, a da adresu u ličnoj karti nisam promenila - zašto bi mi onda bio problem da živim bilo gde drugde kada sam već apatrid.I došla sam do zaključka da imam neki sumanuti osećaj odgovornosti da pričam priču o ovom gradu za kojim sam luda.Ta ljubav me košta mnogo, oštetila mi je izolaciju na živcima i može se reći da je fatalna.I nekako otkad sam osvestila tu svoju zaluđenost ovim gradom on je stalno u nekoj opasnosti, a one koje voliš ne ostavljaš na cedilu.*I tako sam od hroničara postala neka vrsta zaštićenog svedoka.Za ovih 50 godina skupila sam popriličan broj dokaza da je duh ovog grada - jedinstven i neuništiv.Tako da može se reći da sam ostala ovde da živim zbog ljubavi.Simple as that.*Razumem i one koji ostaju i one koji odlaze - svako je tu hrabar na svoj način.I ovako ulazimo u eru migracija.Tek slede one usled ekonomije & ekologije.*A da li je moj san u kome sam sebe poslala u Australiju dobar znak - videćemo.Živi bili pa videli - sa ushićenjem očekujem svaki 22. narednih meseci.Sve u svemu, dobro je da je baš Australija u pitanju, mnogo bi se više zabrinula da mi je neko poručio "Ideš za Kanadu".Saundtrak kreće iz glave - čuje se THCF refren - "Beng! Beng! Beng! Beng!!"*I, #BeSafe, idemo u susret Mladom Mesecu, a tada je uvek dobro vizuelizovati neki željeni scenario.Važno je da ta mentalna slika bude jasna - kao da se već dogodila.