0
Juče je širom sveta obeležen Svetski dan radija, koji je proglasio Unesco, u znak sećanja na 13. februar 1946. godine, kad je prvi put emitovan program Radija Ujedinjenih nacija.
Tim povodom ponovljene su poznate činjenice da radio i dalje koristi oko 95 odsto svetskog stanovništva, jer je tehnologija koju zahteva pristupačnija i jednostavnija. Prema relevantnim istraživanjima, čak tri četvrtine domaćinstava u zemljama u razvoju poseduje bar jedan radio prijemnik.
* * *
Kao i prethodnih godina, ovom prilikom su ponovljene još neke priče iz istorije radija. Poput one da li je Italijan Giljermo Markoni (1874-1937) pravi „otac radija“, jer je on 1896. godine obavio prvi radio prenos. Međutim, on nije slao glas već radio signale, a prvi eksperimenti sa prenosom glasa počeli su tek početkom Dvadesetog veka.
Bilo kako bilo, Markoni je 1909. dobio Nobelovu nagradu za „doprinos u razvoju bežičnih tehnologija“, dok je u dubokoj senci ostao doprinos Nikole Tesle razvoju radija. Naime, sve do 1943. godine smatralo se da su njegovi nacrti za dizajn radija ustvari kopija Markonijevih, da bi kasnije ipak bilo dokazano kako je Tesla još 1892. napravio nacrt za prvi radio.
Prva komercijalna radio stanica otvorena je u Holandiji 1919. i njen nagli uspeh označio je početak „zlatne ere“ radija. Za vreme Drugog svetskog rata radio je bio osnovno sredstvo prenošenja vesti. Tranzistor je počeo da se proizvodi 1954. godine, kao modernija, manja i mobilnija verzija radio prijemnika.
Razvoj radija je ometen pojavom televizije, pa je radijski program morao da se prilagodi potražnji tržišta. Zbog toga danas mnogo više uspevaju tematizovane radio stanice. U prvom veku novog milenijuma radio se proširio i na satelitska i internet tržišta, pa je njegovo korišćenje i uticaj još rasprostranjeniji.
* * *
Imam nekoliko desetina prijatelja i dragih kolega u čijim biografijama je najznačajnija stavka “javljanje iz radio-aparata”, kako to voli da kaže glumac Milan Milosavljević. Većina je iz zgrade na uglu Hilandarske i Lole Ribara (pardon, Svetogorske) i oni mi neće zameriti što ću Svetski dan radija čestitati samo gospodinu Aleksandru Božoviću, njihovom kolegi spikeru.
Baš kao što su imali razumevanja što lane, kad je početkom oktobra Radio Beograd proslavljao stoti rođendan, nisam ni na koji način pomenuo ovaj, sam po sebi, hvale vredan jubilej. “Družba je družba, služba je služba”, reći će neko, ali jednostavno mi se nije dalo da nekom frazom ili prigodnom besmislicom poništim jedno lično neprijatno iskustvo, koje se u modernoj prishologiji naziva “transfer blama”.
Pročitajte još:
Da skratim priču, pre nešto više od tri godine, dok smo se još okupljali utorkom i petkom kod naše prijateljice Seške u Klubu Muzeja automobila, jedne večeri nam se pridrižio glavni i odgovorni urednik Prvog programa Radio Beograda. Po njegovim rečima, svratio da prekrati vreme dok se čeka neko specijalno obraćanje predsednika svega i svačega, il’ je bila neka važna poseta posle koje bi usledilo to isto…
Zbog toga uopšte nije emitovan večernji dnevnik, onaj u 19.00 (koji se, istina, sad zove samo “Vesti”), druga najvažnija informativna emisija RB1 (posle “Novosti dana” u 15.00). Možda bih sve i zaboravio, da tom prilikom nisam čuo da će se taj događaj prenositi direktnim uključenjem u program televizije za ružičastu stvarnost…
A onda se gospodin urednik pohvalio i “sjajnim izborom ozbiljne muzike iz našeg studija”, koja se čula sve vreme tog dreždanja. Žao mi je, brate, ali na nešto tako nikad ne bi pristao moj prijatelj Dušan Radulović (1951-2023), glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 1 u prvoj deceniji ovog veka. Blam koji sam osetio u tom trenutku delimično je bio i odbrana njegovog lika i dela…
* * *
Sve ovo sam napisao da bude bar malo jasnije zašto je događaj od 2. februara ove godine toliko neobičan za radijski ogranak javnog servisa Srbije, da su ga mnogi odmah proglasili za “malu revoluciju”. Tom prilikom je Aleksandar Božović, spiker u veoma slušanom Jutarnjem programu, kako je kasnije interpretirano po društvenim mrežama, “s gnušanjem, koje se jasno čulo, pročitao saopštenje SNS o izveštavanju RTS o studentskim protestima, zgužvao papir i isti bacio u korpu za otpatke”.
Sve to se nije videlo, ali je slušaocima Radio Beograda i svima onima koji su poslušali viralni audio snimak bila jasna njegova reakcija i emocija. Obradović je od kolega dobio maksimalnu podršku, od publike ovacije, a od nadređenih, bar koliko sam ja mogao da pratim sa 15.300 kilometara koliko ima od Melburna do “Grmeča”, još nije bilo zvanične reakcije…
Ali je zato reagovao najnenadležniji čovek u državi, pa je u svom četrdesetinekom obraćanju od početka godine rekao kako je “problem u tome kad vam heroj postane neko ko pocepa saopštenje najveće političke stranke u Srbiji, jer mu se ono ne sviđa”.
I bi ovaj naš “kralj Ibi” u pravu, jer je zaista problem koliko je sve pod kontrolom da jedno obično “jao” i zvuk gužvanja papira izazovu toliku pažnju i odobravanje.
Aleksandar Božović, spiker Radio Beograda RTS, taj fenomenalan radio glas i diskretni heroj, dobitnik nagrade za lepotu govora “Radmila Vidak”, reče ovih dana da se “u radijskom studiju oseća kao u svojoj dnevnoj sobi”.
Otuda, valjda, i takva njegova reakcija jer sve više građana Srbije u svojim dnevnim sobama, kad im se pomenu naprednjaci i vladajuća kamarila ili kad im se obrati onaj koji stanuje u televizoru – izgovore mnogo više od jednog “jao”. Zbog toga su ovih dana tako masovno napustili te svoje zone komfora i izašli na ulice gradova, varoši, opština, sela…
A ima ih i po putevima…
