Piše Ivan Mrđen: Usmeno novinarstvo

Tri priče od juče, pre svega...

Juče pre podne, na našem izbornom mestu u Mesnoj zajednici „Zeleno brdo“ – iznenađenje. Stigli iz Dablina Kaća i Nenad, nekad bili naše komšije, naša Dunja bila u vrtiću sa njihovom mlađom ćerkom Petrom… Kažu, bliži nam je Beograd od Londona, da ne objašnjavam kako je nekim našim ljudima u Irskoj bilo mrsko da se prijave za glasanje, pa najbliže biračko mesto u Londonu, a za Britaniju treba viza…

„Za Beograd, za Beograd“, nije baš „sa firmom Krstić“, ali stigli i – glasali. „Da se mi jednog dana vratimo“, kaže Kaća. „A deca?!“ „Njih ni Bog više ne može da vrati!!!“

A ja ćutim, ne znam šta da kažem…

* * *

Moj prijatelj i njegova sestra, žive na Kosmaju, prijavljeni u Beogradu, on u Mirijevu ona na Vidikovcu, došli sabajle da „ispune građansku dužnost“. On sam, ona sama, oboje poboljevaju, plus ona uopšte ne vidi, ali, kažu „morali smo“.

I još dodaju „a za koga drugog“, pa ja prekidam svaki razgovor o izborima, puštam ih da pričaju o tome kako su njen vid upropastili lekari, što privatno što državno, o tome kako neki njihov komšija već četiri godine čeka na hitnu operaciju srca, usput bilo reči i o skupoći…

A ja ćutim, ne znam šta da kažem…

* * *

U mom omiljenom Klubu ljubitelja narodne muzike, nizbrdo od „Cvetka“, ima neki Draganče, radi nešto u Kliničkom centru, jedan od onih što u nekom trenutku zaspu društvo svojom poezijom. Juče, maltene kompletna prva postava, što ljudi od biznisa što bivši policajci, od umetnika jedan poznati slikar i jedan bivši fudbaler, ali u nekom momentu svima nekako lakše bilo da slušaju lokalnog pesnika…

O izborima, časna reč, niko ni reč… Sećam se u nekim ranijim prilikama, to ubeđivanje, to podsmevanje, to busanje u junačke grudi, sad niko ništa… Kako smo glasali, lebdi to nekako iznad stolova, naša privatna stvar… Možda grešim, ali nekako imam utisak da je jedne sramota što su opet „morali“, a drugi kriju da su ipak „razmislili“…

A ja ćutim, ne znam šta da kažem…

* * *

P. S. Ovaj tekt završen je u nedelju 17. decembra u 17 časova i 12 minuta! Što god da se dogodi – traži neku naknadnu pamet, za koju „usmeno novinarstvo“, čime sam se bavio čitav dan – nema pravi odgovor!