Piše Ivan Mrđen: Umesto poklona za cesaricu

Mojoj dragoj supruzi, koja danas zaokružuje tri četvrtine veka, nikad nisam poklanjao nakit. Zajedno smo u septembru 1974. kupili burme u „Narodnoj radinosti“ za tadašnjih 900 dinara (moja pripravnička plata u „Večernjim novostima“ bila 1.650), ali to svakako nije bio poklon.

Te burme su posle, uz nešto zlata i dragocenosti koje je ona nasledila ili dobila od naših ćerki, stajale u jednoj kutiji, koje je u januaru 2017. odneo neki ne samo vešt lopov, nego i prilično upućen gde šta stoji u našem stanu…

Mojoj dragoj supruzi nikad nisam kupovao ni darove za rođendan. Nešto zbog toga što ja ne volim tzv. „meke poklone“, ono kad nekome damo nešto što bi on ionako kupio, a mnogo više zbog toga što ona kao „novembarac“ mrzi sve one džempere i naročito rolke koje je u međuvremenu dobijala.

Njenoj sreći nije bilo kraja kad je u ovo doba godine boravila „tamo dole“, dakle usred australijskog proleća, pa bi dobila nekoliko stvarčica koje i sad imaju počasno mesto u njenom garderoberu.

Da budem iskren, mojoj dragoj supruzi uglavnom nisam kupovao ni cveće. Ako se ne računa ono za saksije u dvorištu, tek tu i tamo bih se vratio sa pijace i sa kakvim buketom. Možda i zbog toga nas dvoje se rado prisećamo prve subote našeg zajedničkog života u starom poštanskom vagonu na Banovom brdu, sada već davne 1974. godine, kad sam ja kupio ne samo cveće, već i malu žutu vazu…

Koju i dan danas povremeno stavimo na astal u našoj dnevnoj sobi…

* * *

Ali sam joj zato uredno, ne hajući zbog zluradih komentara i optužbi za privatizovanje javnog prostora, i dok sam pisao za „Blic“ i sada na našem portalu, čestitao ne samo rođendan, već i sve one „naše datume“, od 21. aprila kad smo se upoznali do 12. septembra kad je iz porodične vile kod „Zvezdinog“ stadiona pobegla u već pomenuto vagonče…

Pre deset godina njen divan dan pao u nedelju, zbog čega sam u subotu 14. novembra obavestio javnost o dva porodična događaja, koji se i dan danas prigodno pominju:

Na našoj slavi minule srede glavni hit bila je priča kako je Mirina i moja srednja ćerka Maja spremila čuvenu pogaču po maminom receptu, pa je slikala kad je bila u rerni i poslala sliku da se pohvali, a iz Melburna, samo nekih 15.480 kilometara daleko, već posle nekoliko sekundi stigla poruka: „Bravo, ali nemoj da je vadiš, još nije gotova!“

Sutra će moja Mira proslaviti 65. rođendan. Naša nastarija ćerka Milena i zet Kameron su joj poklonili odlazak na koncert Olivera Dragojevića u Melburnu. Nas dvoje smo odlučili da živimo zajedno u leto 1974. godine, posle desetak zajednički provedenih dana u Kaštel Kambelovcu kod Splita. Tog leta je hit bila pesma Olivera Dragojevića „Ča će mi Kopakabana“, ali sam vremenom shvatio da njegova pesma „Cesarica“ (posebno refren: „Cilega života ja san tija samo nju”) mnogo bolje odslikava našu ljubav. A naslov – njenu prirodu!

* * *

I za 70. rođendan gospođe Mrđen bila nedelja, pa je dan kasnije, u ponedeljak 16. novembra na našem portalu objavljena još jedna moja ljubavna izjava, uvijena u komentar na nešto širu temu:

Negde sredinom ovog leta video sam na internetu objavu na kojoj je prelepa devojka iz šezdesetih godina prošlog veka, sa porukom na kraju: „Ti nikad nećeš biti kul kao tvoja baka“.

Da prepričam, uz izvinjenje ako nešto nisam najbolje preveo, tu stoji da je „tvoja baka nosila mini suknju, vruće pantalonice, go go čizme, zvoncare i nije nosila grudnjak“, da je „tvoja baka slušala Led Cepelin, Bitlse, Dženis Džoplin, Hendriksa i Stonse“, da se vozila mini automobilima i brzim motorima, pušila slim cigarete i „fat joints“, pila džin i tonik, „dolazila kući u četiri ujutru, ali i potom išla na posao“…

Pomislio sam da bi bilo sasvim kul da nešto slično poručim mojim unukama na jučerašnji dan, kad je njihova baka napunila sedamdeset godina. I još da dodam da je čitavim generacijama devojaka, kasnije žena i majki posle toga sve bilo mnogo lakše, jer već decenijama nema ni te mode, ni tih frizura, ni tih promena ponašanja koje su bar približno revolucionarne poput onoga za šta su se izborile ondašnje devojke u kratkim suknjicama.

Zato sam juče bio ponosan, jer ženi koja za sedamdeseti rođendan dobije crnu, kratku haljinu, damsku torbicu, parfem, patike, trenerku za džoging, kompletan tretman u najboljem spa centru u gradu, ne treba i srebrni lančić sa priveskom u obliku četvorolisne deteline za sreću. Mada je dobila i to…

* * *

„Čovek stari onako kako je živeo“, tako glasi kineska poslovica. Živimo u vremenu kad se mnogi mladi ljudi užasavaju starosti, jer vide oko sebe samo one ljude u godinama koji za zaboravili kakva je bila njihova mladost. Ili su u međuvremenu odustali, ne toliko od svoje mladosti, koliko od samih sebe!