0
Zamolile me ovih dana kolege sa portala Direktno.rs da prokomentarišem trenutno stanje u srpskom novinarstvu, pa rekoh da o tome dosta govori činjenica da najmanje osmoro od deset naših koleginica i kolega neće znati da vam kažu ko je aktuelni ministar informisanja, još manje čime je on takvo zvanje zaslužio.
Mada, da budem iskren, o njegovoj prethodnici smo svašta slušali, ali to nije imalo nikakve veze sa aktulenim stanjem u ovom resoru, jer je u Srbiji već odomaćena praksa da su najbolji ministri oni koji se ne mešaju previse u svoj posao.
U tom smilu najrečitiji odgovor je stajao na crnim ekranima umesto programa televizija N1 i Nova u utorak 6. decembra: “Mrak u Srbiji bez medijskih sloboda”. I ja verujem da je “vreme da se javnost zapita da li je informisanje u Srbiji objektivno i nepristrasno, da li je svim građanima moguć izbor i zašto im se nameće propaganda kao jedini model informisanja”, kako je stajalo u njihovom saopštenju.
Svedoci smo da se u Srbiji krše sva etička i profesionalna pravila, promoviše govor mržnje, stalno prelaze „crvene linije“ kad je u pitanju sadržaj koji se prikazuje ne samo na televiziji, već i promoviše po većini ostalih medija… Jednom rečju, mrak!
“Toliko smo oslepeli da više ne vidimo ni medijski mrak pred nosom”, tako glasi aforizam mog prijatelja Ninusa Nestorovića. Za priču na tu temu već godinama je pravo vreme kad god da je započnete, ali za pesmu ipak treba pogoditi pravi trenutak.
Ne znam koliko će biti jasno, ali baš za neku ovakvu priliku, kad bi umesto bilo kakvog komentara valjalo “u debelo uho zabosti nežnu reč”, kako je pevao Majakovski, sačuvao sam pesmu proznog pisca, pesnika, aforističara, stendap komičara i rok pevača Miodraga Stošića pod naslovom “Mrak”:
Koračaš ulicom, moja mila
a svud oko tebe mrkli je mrak
koraci tvoji meki kao svila
u tebi nijedan sunčevi zrak.
Unazad svoje uzdahe brojiš
u tvojim očima mnogo je dima
to što ne vidiš, toga se bojiš
pitaš se čega u mraku ima?
Koračaj slobodno, vođena petlom
ne gužvaj šakom maramu belu
jer ja sam jednom upalio svetlo
i video u mraku istinu celu.
Nemoj da dišeš u tišini
neka te ne plaši tvoja sena
najstrašnije u mrkloj tmini
je to što u njoj ničega nema.
(…)
I koliko god te noćas plašili zvuci
ovoga davno zaspalog grada
taj drhtaj koji sada imaš u ruci
istovremeno je tvoja najveća nada.
Pre nego što kući budeš stigla
podari jedan ples ovoj tami
jer kada se ujutru bude digla
videćeš koliko smo u stvari sami.