Piše Ivan Mrđen: Dva poklona za Milicu

U međuvremenu sam zabeležio i ispratio proslave rođenja i naredne rođendane i ostalih pripadnika treće generacije naše velike prorodice, danas već 15-godišnjeg Petra, njegove vršnjakinje Ane, nešto mlađeg princa Filipa i finaly preslatke Dunje. Koja je, by the way, jedina sa nama na našoj zvezdarskoj adresi, dok se sa ostalima družimo u Dubaiju i Melburnu.Da mi ne bi prebacivali uzurpaciju i privatizaciju medijskog prostora, kad god bih o tome imao valjanu informaciju (dužina i težina bebe, imena roditelja, ponekad i baka i deka ili braće i sestara, u kojoj bolnici, ime lekara a ponekad i babica...), objavljivao sam i vesti o rođenju dece po komšiluku i široj familiji, ali i među kolegama i prijateljima... A onda se to preselilo u spomenare i novčanike, da bi me povremeno podsećali kako sam bio u pravu što sam takve „vesti dana“ isticao iznad svega što je u tom trenutku možda bilo važno, a sada se toga više niko i ne seća...

Danas je 18. rođendan gospođice Milice Lekić, prvog deteta čiji sam dolazak na svet ovekovečio u mojim zapisima, sačuvanim u četiri knjige, peta na putu... Pomalo i pod utiskom burne proslave njenog rođenja u „Zlatnom opanku“ kod naših prijatelja Vlade i Čede, a mnogo više što sam tek kasnije shvatio šta je zaista važno, ne samo sretnim roditeljima i ukućanima, za novine od srede 8. decembra 2004. napisao sam pomalo nejasan komentar: „Tek juče sam shvatio u kakvoj situaciji se kaže: ’Rodilo se, treba da se ljulja’. Rodilo se, pa jedni baš slaviše, a kod drugih samo suza na obrazu.“Milice, izvini zbog ove neuspele igrarije sa imenima tvojih roditelja, mog zauvek prijatelja Slaviše Lekića i drage koleginice Suzane Miličić. Sada je kasno da se vratimo na početak, jer si u međuvremenu izrasla u divnu, pametnu i darovitu devojku, pred kojom možda stoje mnogi putevi, ali je jedan odavno zapisan u tvojim genima... To je ono što mi je jednom prilikom rekla tvoja baka Rada kako se sve više, ponekad i nesvesno, trudiš da kopiraš svog oca, zbog čije prerane smrti zajedno tugujemo evo već trinaest meseci.

Zato sam za dan kad postaješ punoletna sačuvao, a moje kumče Ljubica Arbutina pripremila i uramila požuteli isečak iz „Omladinskih novina“ iz decembra sada već davne 1979. godine, u kojima je prvi put osvanuo potpis Slaviše Lekića ispod teksta pod naslovom „Nada boje zlata“. A kao poseban poklon evo i jedne njegove izjave o tebi, koju sam svojevremeno zapisao i sve mislio biće prilike da je objavim:„Meni je moja Milica tri puta promenila život. Jednom kad se rodila, drugi put kad sam zbog nje i njenog odrastanja ostavio alkohol i treći put kad mi je prepustila da se brinem o našem zajedničkom ljubimcu Amigu!“