Piše Ivan Mrđen: Sve u svoje vreme...

Ranije sam, tu negde između Božića i Svetog Vasilija (što je današnja slava porodice mog prijatelja Milana Ocokoljića, koju mu posebno čestitam, sa željom da zajedno dočekamo njegov skorašnji odlazak u penziju) objavljivao listu osoba koje sam najčešće pominjao u svojim „primećivanjima“ (kako je svojevremeno ove moje zapise nazvao legendarni „Lale“ Bojičić). Prestao sam kad se nekoliko godina uzastopce dogodilo da je apsolutni šampion moja supruga Mirjana, što sam jedno vreme zabašurivao razdvajanjem članova familije od prijatelja i ostalih tzv. javnih ličnosti, posebno od svima sve neomiljenijih političara...

Bilo kako bilo, kad sam juče pregledao sve te moje „top liste realista“ morao sam da konstatujem da je Ivica Stevanović jedan od onih koje sam najčešće i uglavnom po dobru pominjao.

* * *

U međuvremenu se njegov život preselio na relaciju između Palilule i sopotskog sela Babe, posebno od kad mu je supruga Nevena 13. septembra 2019. godine podarila ćerkice Lenku i Jelenu, koje sam povodom njihovog prvog rođendana nazvao „mladim gospodaricama Kosmaja“. Tada sam već uveliko počeo da pišem za naš portal, a iz tog teksta ću i danas da ponovim konstataciju da se neke stvari, posebno one najlepše, u životu dogode onda kad im je vreme.

Niko nije nikad nikog u nešto ubedio, požurujući ga i brojeći mu godine, mesece, dane… Izgubljene, protraćene ili preostale, svejedno. To se u septembru 2019. uglavnom odnosilo na presrećnog tatu, koga baš niko od mnogobrojnih prijatelja i stalnih gostiju njegovog restorana “Palilula” nije želeo da pita “šta si čekao do sada”, još manje da se pravi važan onim “eh, da si me ranije poslušao”…

Sada, četiri godine i četiri meseca kasnije, bez želje da korisitim alibi da sam u međuvremenu sve duže i sve dalje putovao po belom svetu, mogu da priznam da mi je zaista krivo što se u međuvremenu nismo sreli i popričali, a vratio sam se sa poslednjeg tromesečnog izbivanja ima tome već 55 dana… Ako ništa drugo, imao bih priliku da “utvrdim gradivo”, vezano za jednu njegovu priču, koja se baš lepo uklapa i u seriju mojih prazničnom atmosferom inspirisanih tekstova, a posebno joj pristaje gornji naslov…

Za sve je „kriv“ Savo Manojlović, direktor poznatih kampanja „Kreni-Promeni“, koji je prvog dana ove godine „reiksovao“ jednu objavu iz Novog Sada o prstenu izgubljenom u novogodišnjoj noći, negde u Zmaj Jovinoj ili „Barrique gastro pabu“. U želji da pomogne svojoj prijateljici da se pronađe komad nakita koji ima sentimentalnu vrednost (već pet generacija je u njenoj porodici), Savo je samo potvrdio zašto je on čovek koga mnogi željno iščekuju na nekom bitnijem glasačkom listiću... Nije baš sve politika, treba imati i malo duše...

To me podsetilo na Ivičinu priču, za koju sam čim sam je prvi put čuo pokušao da zainteresujem Momčila Petrovića, svakako jednog od naših najboljih pisaca novinskih reportaža, dobitnika prestižne nagrade festivala „Interefer“, ali on u to vreme imao neka preča posla, a nešto kasnije smo se i svi mi iz „Blica“ preselili na Dorćol, gde je nestalo mnogo toga što je te novine krasilo u njihovim najboljim danima. Uključujući i reportaže...

* * *

A priču ću namerno da zbrzam, ne samo zbog opravdanih kritika da su mi tekstovi suviše dugački, nego i da pružim priliku mom prijatelju da je dopuni svim onim podacima koji su neophodni da bi sve bilo i inetresantno i verodostojno.

Njegova majka je svoj venčani prsten dva puta izgubila, a slučaj je hteo da joj oba puta padne u vodu. Prvi put negde na moru, dok je uveče šetala rivom, da bi joj ga sutradan vratio neki stranac, koji je čuo njeno zapomaganje i obećao da će sledećeg jutra doći sa opremom za podvodni ribolov...

Drugi deo je mnogo interesantniji, jer je gospođi Stevanović isti taj prsten spao dve decenije kasnije, dok je preko mosta prelazila lokalnu rečicu u Osečini. Mutna voda i ne baš prijatno vreme uticali su da se ona zauvek oprosti od te svoje uspomene velike sentimentalne vrednosti...

E sad, nisam siguran da li je tri ili četiri godine kasnije, kad su u okviru melioracije vodenih tokova u tom delu Srbije, na ušću te male reke u neku mnogo poznatiju, njen suprug kao pravi domaćin čovek pogodio sa majstorima koji su izvodili zemljane radove da mu tri kamiona te naplavine dovezu kako bi popravio kvalitet zemljišta u velikoj bašti iza kuće.

A onda je, kad su teret već prve ture rasuli po bašti, negde u njenoj sredini zasijao već prežaljeni prsten njegove supruge.

* * *

I tako, kažem ja, sve u svoje vreme. Nisam napisao ništa za subotu, jer sam u petak čitav dan proveo na putu i „po lekarima“, pa evo lepe priče za danas, nedelju 14. januar, uz čestitke svima koji su noćas čekali Novu godinu, svima koji slave Svetog Vasilija i svima kojima je danas rođendan...