Piše Ivan Mrđen: Srbija do Kuala Lumpura

Ni ovog puta, kad je reč o našoj porodici, nije drukčije. Posle izuzetno zanimljivog boravka u Melburnu i Dubaiju jedva čekamo da zagrlimo naše predstavnice na dobrom delu „događanja naroda“, od Zvezdare do Kragujevca... Strepimo, međutim, zbog zemlje u koju se vraćamo i u kojoj je, eto, i naša trinaestogodišnja unuka društvo iz škole i sa odbojke sreće po protestima...

Zato smo se dogovorili da poslednja dva dana u Džebel Aliju, kompleksu hotela na pola puta između Dubaija i Abu Dabija, iskoristimo za uživanje u toplom moru i hladnom pivu, koga u tamošnjim hotelima ima taman kol’ko treba. Da odmorimo i dušu od bujice vesti iz Srbije i još više od ostrašćenih komentara bitno smo smanjili „drndanje telefona“, kako obično kažemo kad to isto zameramo mlađariji...

Povrh toga prećutno smo uveli listu zabranjenih imena i pojmova, koji nam paraju uši još malo pa punih pet meseci, a naročito u poslednjih sedam, osam dana. Da se našalim sa unucima, rekoh da dva dana ne smeju da pominju reči koje su mi prve pale na pamet, kao što su „kamila“, „kengur“, „koala“ i „Kuala Lumpur“...

A onda mi je onaj stariji, još malo pa punoletni Petar, koji je u noći između subote i nedelje, uz uobičajeno surfovanje mrežama, ipak pokupio nešto vesti od kuće, sasvim ozbiljno rekao: „Deda, neki kengur sinoć upucao neku kamilu, izgleda će da bude vanredno stanje u Kuala Lumpuru“.

Ne bih dalje terao šegu sa onim što nas čeka u narednim danima, tim pre što malo ko uspeva da celovito sagleda događaje posle najvećeg protesta u istoriji Srbije. Dok, s druge strane, vidimo da se i obična svađa lokalnih đilkoša podiže na nivo „breaking news“, pa se zbog toga sinhronizovano prekidaju programi svih režimskih televizija... Kako i ne bi, kad je sve dojavio tako važan lik koga zovu „kralj obrva“...

* * *

Bulumenti iz podguznih medija trebalo je bilo šta samo da skrenu pažnju sa činjenice da je prošle sedmice preminuo i 19-godišnji Vukašin Crnčević iz Zmajeva, kao šesnaesta žrtva udruženog zločinačkog poduhvata koji je doveo do pada nadstrešnice na rekonstruisanoj i dva puta svečano otvaranoj železničkoj stanici u Novom Sadu.
“Uprkos svim preduzetim merama lečenja i maksimalne posvećenosti osoblja Vojno-medicinske akademije, pacijent je podlegao kompleksnim povredama i nastalim komplikacijama”, saopštili su iz ove nekad ugledne zdravstvene institucije.

Internet, međutim, sve manje dozvoljava da prolaze takve fraze i saopštenja u celofanu. Gotovo istog trenutka sa ovom objavom VMA, po društvenim mrežama je masovno deljen post iz decembra prošle godine sa naloga @buducnostsrbijeav, na kome je predsednik svega i svačega, zadnja pošta hotel „Nais“, napisao:

„Posetio sam jutros Vukašina Crnčevića, mladića teško povređenog prilikom pada nadstrešnice u Novom Sadu 1. novembra. Vukašin je odvažan i čvrst momak i verujem da će mu ljubav, molitva i podrška majke Vesne i svih nas dati dodatnu snagu da se izbori za život.

I kad možete samo da se isplačete sa majkom, jedno kratko Vukašinovo mahanje rukom vrati veru i nadu da su čuda moguća.“

Hoću da verujem da su lekari i osoblje VMA bili maksimalno posvećeni, kao što sam siguran da je i Vukašinovo komatozno stanje iskorišćeno za još jednu nečasnu rabotu. Kažu ljudi, ako je i mahnuo rukom, makar i nesvesno, to bi bilo upućeno njegovoj majci... A ne onom do koga bi svaka ozbiljna istraga o padu iste te nadstrešnice morala da dođe...

I čije pristalice prangijaju sa trubačima u vreme odavanja pošte stradalima, upravo na dan kad je saopšteno da se Vukašin Crnčević pridružio Nemanji, Anđeli, Đorđu, Valentini, Sari, Milici, Milevi, Sanji, Stefanu, Milošu, Đuri, Vasku, Goranki, Anji i svom imenjaku Vukašinu Rakoviću.

Da se pominju njihova imena nikad i nigde nikome neće i ne sme biti zabranjeno!