0
Da sam večeras u Beogradu, sigurno bih se pridružio mojim prijateljima, koji će na sceni pozorišta Slavija (sa početkom u 20 časova) obeležiti “Ježevdan” – slavu srpske satire.
“Vi koji ste celu novogodišnju noć čekali da vam mnogobrojne televizije makar malo razvuku osmeh, a to dočekali niste, sada imate priliku da budete i učesnici i svedoci događaja na kome će se pokazati da naš narod ima i kome i čemu da se smeje”, tako je Radivoje Lale Bojičić pozvao prijatelje Ježa na ovaj hepening, čiji je moto: “Ko ne zna za šalu, treba ga ozbiljno zajebavati!”
U tome će mu pomoći “vrhunske cvećke srpske satire”: Jasmina Bukva, Dušica Milanović Marika, Veljko Pajović, Ranko Pivljanin, Milan J. Mihajlović, Dragutin Minić Karlo, Ninus Nestorović, Vanja Bulić, Ljubomir Ilić, Nebojša Redžić, Dragan Uskoković, Miodrag Lazarević i Zoran Nikolić Zozon.
Specijalni gost “Ježevdana” je profesor, doktor, virtouz na harmonici i majstor pera Dragan Koprivica, ovogodišnji dobitnik nagrade “Slobodan Kostić – za humor u satiri”. Od početka do hepienda program će voditi filmska, pozorišna i televizijska zvezda, srpsko-švedska glumica Jelena Mila.
Ja ću u to vreme biti već u Melburnu, gde ću sa daljine od 15.406 kilometara i deset sati vremenske prednosti navijati za tu veselu i prijateljski raspoloženu družinu. Dok ne stignu vesti kako je sve prošlo, uz poseban osvrt na već tradicionalni nastavak u Maloj Slaviji (kod legendarnog konobara Joce, sa kojim se pratimo još od Rapsodije), prisetiću se mog prvog nastupa na pozornici u Svetog Save 16.
Bilo je to na Tucindan, 5. januara 2019. godine, kad sam pročitao nekoliko mojih „primećivanja“ iz knjige „Sa nadom u malo sutra“, u kojoj su moji komentari od početka 2014. do kraja 2017. godine.
Za tu knjigu je, by the way, Lale napisao jednu od recenzija. Knjigu sam uglavnom podelio prijateljima, što je sudbina većine knjiga u Srbiji. Koliko prijatelja – toliki tiraž!
Za utehu svima koji će sad da mi se jave sa „a ja baš hteo da kupim“, evo jednog od tom prilikom pročitanih zapisa:
Više od tri decenije čuvam sjajnu reportažu Dragoslava Rančića iz maja 1982. godine, koji je kao dopisnik iz Kine objavio u Politici pod naslovom “Kad vojska ‘snese’ jaje”. Kineskim vojnicima na Paraselskim ostrvima dosadili riba i plodovi mora, pa rešili da gaje kokoške. Ove, međutim, počele da ležu jaja po celom ostrvu, pa i njih i jaja tamanili pacovi. Da reše problem, vojnici nabavili mačke, ali one umesto pacova počele da jure retke ptice po ostrvu. Sledeći korak bila je da dovedu pse da smire mačke, ali oni se uglavnom gložili među sobom… A od jaja ništa!
Te priče sam se setio juče dok sam slušao stanare jednog solitera u centru Beograda. U njihovom liftu se pokakilo kuče komšinice sa desetog sprata, pa se to nekoliko dana vozalo gore, dole. Kad se neko od stanara usudio da opomene vlasnicu psa da bi to trebalo da počisti, ona rekla “nema problema”, zaustavila lift na svom spratu i prosula kofu vode po podu. Izmet sprala u otvor, ali i pokvasila instalacije, pa lift nije radio deset dana. Zbog toga oni sa viših spratova bacali kese sa đubretom u dvorište na parkirane automobile… Kojima su se svako malo uključivali alarmi, pa se orilo po čitavu noć…
A u početku je bilo samo jedno malo govance!
(Objavljeno 21. avgusta 2014. godine. U međuvremenu je i to malo baš naraslo…)