Piše Ivan Mrđen: Roštilj ili protest

Odavno početkom maja nije bilo tako lepo vreme, kao što se najavljuje za ovaj četvrtak, a kad se tome doda kišan, sumoran i prohladan april – eto nama gužve od sabajle po omiljenim izletištima i ostalim livadama...

A baš taj sunčan i topao dan mogao bi, ruku na srce, konačno da ohrabri i kolone tastutara revolucionara da podignu guzicu i pridruže se svima koji već punih šest meseci traže odgovornost za udruženi zločinački poduhvat i nasilno prekidanje 16 života ispod obrušene nadstrešnice rekonstrisane i dva puta svečano otvarane železničke stanice u Novom Sadu.

Sve je, svakako, bolje od slatkorečive i neobavezne podrške studentima, a posebno od raznih zakeranja zbog ovog ili onog poteza, stava, simbola... Bila bi to prilika da konačno upoznaju svoje nove idole, baš kao u onom starom vicu kad jednog dana nije bilo interneta, pa neki zaluđeni ajtijevac zapisao „juče sam se družio sa porodicom, fin neki svet“...

* * *

Dakle, moj predlog je da se danas od 14 časova pridružite mlađariji na raskrsnici Nemanjine i Knez Miloševe. Namerno ne pišem kako stoji na letku za ovaj skup „ispred Vlade Republike Srbije“, jer Vlada odavno nije na toj adresi, posebno sad kad je na mesto filadendrona doveden onaj doktor iz Ćacilenda, čije ime i prezime lepše zvuče kao anagram „TUCAMO RĐU“.

Poziv upućujem, bez obzira što imam velike rezerve prema najavi da ovaj protest, uz studente u blokadi, zajednički organizuju „pet nacionalnih sindikata“. Čast izuzecima, ali ukupni dometi i uticaj sindikalne borbe u zemlji Srbiji nekako je jednak učinku Fudbalskog kluba „Partizan“ u poslednjih desetak godina: nekad nešto značili, svi znaju da postoje, važni samo rukovodstvu i menadžerima, preživljavaju zahvaljujući raznim trange frange kombinacijama, više vole vlast od sopstvenih pristalica...

Takvom utisku najviše je doprineo onaj para-državni Savez samostalnih sindikata Srbije, na čijim čelu je već decenijama Ljubisav Orbović. Zbog njega i njegovih sam napred pomenuti pridev ispisao baš tako, jer su njima jedina briga pare i lizanje sa državom.

(Da baš i ovog puta ne pominjem slučaj Kulturno-umetničkog društva „Branko Cvetković“ koje će ovog maja osam decenija postojanja obeležiti izvan svojih prostorija na uglu Sarajevske i Miloša Pocerca, odakle ih je pre sedam godina izbacio SSSS, da bi ih potom rentirao za negovanje tradicionalnih vrednosti kao što su noćni klub, streljana i brazilska džiu džica.)

Zato je za mene bilo veliko iznenađenje što je i „dvostruko SS“ naveden kao jedan od pozivara za današnji protest, baš kao što sam bio siguran da će u „minut do dvanaest“ ovdašnji Džimi Hofa saopštiti kako njegov Sindikat „ne može da prihvati poziv studenata da zajedno učestvuju u obeležavanju Prvog maja, jer su ranije doneli odluku da samostalno organizuju skup na Trgu Republike”. U prevodu, "šio mi ga Đuro"...

„Više ne stojimo samo u blokadama. Ovo je korak ka radikalizaciji koja će omogućiti nove vidove pritiska, sve do masovne obustave rada“, piše na letku koji sam ovih dana našao u poštanskom sandučetu i viđao po šoferšajbnama u komšiluku. Imajući u vidu da osim prosvetara u ovih šest meseci praktično nema branše iz koje su stizali masovniji pritisci, uz uglavnom neuspele pokušaje organizacije generalnog štrajka, gotovo da je na mestu pitanje trebali li studentima ovog Prvog maja to „društvo mrtvih sindikalista“.

U tom smislu i poziv da se ipak prošeta do Nemanjine 11 upućujem prvenstveno kao podršku studentima u blokadi, toj mladosti i toj energiji kojom su nas podsetili da je borba za slobodu i demokratiju i lični izbor svakog pojedinca.

* * *

A svima koji neće odoleti mirisima roštilja, preporučujem da makar razmisle o izjavi članova dueta “Putan Club” (Gianna Greco i Francois R. Cambuzat), uoči njihovog predprvomajskog nastupa u Beogradu:

“Datum je prelep, ali se pretvorio u jedan konzumeristički vašar, dan dodeljen robovima da mirno protestuju i potom (ob)umru ispred televizora. Gotova, smišljena ideja servirana ljudima kako bi opravdala ove lažne demokratije koje nas ubijaju. Kad bi ljudi suštinski razumeli značenje Prvog maja naši diktatori nam nikad ne bi dozvolili ni taj jedan da o njegovom značenju zaista promislimo.”