2
Prošlo je već mesec dana kako sam u Melburnu, pa su i moji ukućani primetili da ovom prilikom upadljivo izbegavam da izvedem u šetnju ovdašnju mezimicu Belu. Glavni razlog je, ma kako izgledalo banalno, to što mi je sve teže da počistim za njom.
A ona, već po navici, to obično uradi na sred šetališta pored reke Jare ili velikog travnjaka po kome trči sa komšijskim ljubimcima, gde nemam na šta da se oslonim kad se sagnem, a ako kleknem ne mogu da ustanem, sa ovim mojim kukovima i kilogramima. Da se pravim lud ne mogu, jer bi me ovde sigurno opomenuo neko od prolaznika ili vlasnika drugih pasa, a ima i onih koji bi to uslikali i poslali gde treba i kome treba…
Pisao sam svojevremeno o tome kako sam one godine kad se ovdašnja filijala naše familije preselila na sadašnju adresu, zbog nekog teksta o Australia Post, sišao jednog jutra da snimim veliko poštansko sanduče ispred njihove zgrade. Tada se to još radilo i sa starim dobrim fotoaparatom, što je, uz moju crnu trenerku, bilo dovoljno da neki lik pomisli kako sam ja komunalni inspektor…
… pa je, onako uparađen i spreman za posao, golim rukama pokupio kaku iza svog povećeg psa, mrmljajući neko izvinjenje koje nisam baš razumeo. Zet Kameron mi je kasnije objasnio da su kazne za taj prekršaj i po nekoliko stotina dolara, istina australijskih, što bi u našoj domaćoj valuti iznosilo minimum dvesta evra!
PROČITAJTE JOŠ:
A pre tri godine, dok sam još bio svežiji i kad sam zahvaljujući legendarnoj metodi mog prijatelja Nebojše Đukića uspeo da oslabim petnaestak kilograma, skoro da sam svakodnevno uzimao Belin povodac i uz povik „šetnja“ izvodio je iz stana. Bili i tada neki protesti u Beogradu i još nekim varošima, obično subotom uveče, pa sam se šalio kako je „šetnja najmoćnija srpska reč“.
Vremenom se, međutim, pokazalo da od jalovih šetnji nema nikakve vajde, posebno kad su na taj način lane proćerdani ogromna energija, bes i nezadovoljstvo naroda posle masovnih zločina u školi „Vladislav Ribnikar“ i selima Dubona i Malo Orašje. Potom je opšteprihvaćena parola „Srbija protiv nasilja“ razvodnjena u izbornim neuspesima istoimene koalicije i svih koji su se svih ovih godina predstavljali kao nekakva opozicija.
Baš zato, dok pristižu vesti o petnaestominutnim blokadama kao pomen žrtvama udruženog zločinačkog poduhvata u Novom Sadu i masovnim protestima studenata i srednjoškolaca širom Srbije, uočavam ozbiljna upozorenja da se ovog puta takav scenario ne sme ponoviti. U tom smislu, živi bili pa videli, posle najavljenog velikog skupa za prekosutra (nedelja, 22. decembar, 16.00) jedina šetnja koja bi imala opravdanja je od Slavije do Andrićevog venca, zvanične adrese svih ostalih nenadležnosti i nemašanja u sopstveni posao.
Zbog toga imam utisak, da se vratimo na početak ovog teksta, da i predsednik svega i svačega ima isti problem i da mu je sve teže da počisti za svojim ljubimcima. Bilo je raznih sranja i ranije, ali je uspevao da nekako zatrpa i rušenje i ubistvo u Savamali, i helikopter, i dva minuta snimka sa naplatne rampe, i pogibije vojnika, i bahate vožnje što pijanih što drogiranih kumova i kumića, i „heroje iz Banjske“…
(Da ja ne nabrajam dalje, dovoljno je pogledati status dr Đure Trkulje, ne slučajno iz Novog Sada, koji je uz pitanje „Kada je dosta“ nabrojao čak 102 takve situacije: https://x.com/DrTrkulja/
Međutim, nikad se u poslednjih dvanaest godina nisu u ovolikoj meri i gotovo istovremeno na čistini našle nepodopštine svih „šefovih“ ljubimaca. Da ih ja baš ne nazivam tako, on će već znati ko je od njih pudlica, ko bulterijer, ko udomljeni avlijaner, a nađe se tu i poneka prava džukela. Njihova sranja, besnila i zapišavanja teritorija kao lokalnih prćija više nije moguće prekriti neprestanim rijalitijem po televizijama za ružičastu sreću!
Kad se na to doda studentska parola decenije „ti se o tome ništa ne pitaš“, jasno je da odgovornost dobija sasvim konkretna imena i adrese. Zato je u pravu legendarni Radivoje Bojičić kad za heroja iza svilene zavese kaže: „Uvek kad mu postave pitanje od milion dolara, on da odgovor koji ne vredi ni pet para!“