Piše Ivan Mrđen: Decenija koju su pojeli skakavci

Budućnost novih generacija visi o koncu vezanom za prst ove koja se budi. Od nje kreće nanovo da se ispoljava i ceni hrabrost, dobrota, skromnost i velikodušnost. Plemenitost.

Mlađi će od njih naučiti vrednost takvih osobina, a njih će nazivati svojim herojima i spomenicima će označavati svoju zahvalnost njima. Svojoj deci i unucima pričaće priče o junačkim poduhvatima tih istinito vrednih ljudi, koji su jednog dana ustali, i uprkos sili kojoj su se morali suprotstaviti, rekli – Dosta!

* * *

Nije baš korektno, ali namerno sam izostavio navodnike na početku prvog i kraju trećeg pasusa, jer sam siguran da mi to neće zameriti moj prijatelj Milan Pajević, koji je ovo maltene proročanstvo ovih dana podelio po društvenim mrežama. Tekst pod naslovom “Talasi” napisan je u Švedskoj, zadnja pošta Malme, 11. februara 2015. i objavljen u knjizi “Planina koja me je volela” (“Prometej”, Novi Sad, prvo izdanje 2018).

Knjigu čini višegodišnja Milanova prepiska sa sinom Miodragom sa više različitih adresa po belom svetu. Pravi autor prenetog teksta je Pajević junior, koji je tom prilikom rekao nešto i o generaciji koja je dozvolila da nam još jednu deceniju pojedu skakavci, da parafraziram naslov poznatog letopisa Borislava Pekića:

“Ali vreme će već izbledeti takve priče. Nove, intresantnije, brže priče, biće na dohvat ruke, i nova deca će gledati kroz durbin koji oštro vidi samo budućnost, a mutno prošlost.

Roditelji te dece biće generacija koja je uživala u plodovima borbe i pobede tih davnih heroja, i koja je nesvesno i komotno dozvolila da svet opet krene da propada. Zvuk odjeka borbenih glasova jednostavno više nije dopirao do njihovih ušiju, a pogled im je bio isuviše izmučen svakakvim svetlosnim igrama na koje su vremenom navikli.

Priroda zapoveda da svet sazreva brzo, dok trune polako. Tako će brojne generacije proći dok se neko ne seti da rasklopi durbin; stavi mutno staklo ka budućnosti, a ono oštro ka prošlosti.

Tada će svojim očima videti borbe davnih junaka, koji su hrabro stajali naspram džinova svojih vremena, i uprkos strahu, rekli Dosta! Pogledaće oko sebe i shvatiće da su sve priče o budućnosti bile samo laž, i da je situacija više nego kritična.

Pažljivo će da potraži gde je tačno napravljena greška. Istina će biti gorka.

Al’ ipak će ustati... i ipak će promeniti svet!”

* * *

Nije baš isti datum, ali tih dana pre još malo pa deset godina napisao sam „drugi par opanaka“ iste priče. O onima koji su, ne verujući nikome, bolji život i lično dostojanstvo potražili negde izvan zemlje Srbije. Tako sam u petak 13. februara 2015. objavio zapis pod naslovom „Mitovi“:

„U Prvom osnovnom sudu u Beogradu, u nekadašnjoj zgradi 'Aeroinžinjeringa', jedno vreme i BK televizije, ispred šaltera za overu prevoda ovdašnjih diploma svakog dana se nađe mladih ljudi za bar jedan pun autobus, ali ne vidim da se bilo ko zabrinuo što odlaze baš mladi i baš oni koji imaju šta da prevedu.

Odlaze ne zbog toga što im je neko obećao 'zlatne kašike', kako reče jedan od albanskih nevoljnika sa Kosova, već zato što ne mogu više da žive u mitovima, od onog o zlatnim kašikama na srpskim srednjevekovnim dvorovima do ovih najnovijih o 'vidljivom napretku koji obični ljudi još ne mogu da vide'.“