Piše Ivan Mrđen: Šibicare na ignore!

Bilo je i ranije protesta, batinaša, svakodnevnih obraćanja predsednika svega ovoga, serača po televizijama za ružičastu sreću sa naci-frekvencijama, nekih novih klinaca i probuđene energije, ali nikad mi sve to nije bilo važnije od uživanja sa porodicom i ovdašnjim prijateljima i u postepeno stečenim “ozi” navikama…

Razliku osećam prvenstveno u aktivizmu mlađarije i snazi poruke “baš nas briga šta ti pričaš, to nije tvoja nadležnost, to nije tvoj pos’o”, kojom su rođeni u ovom veku stavili na “opciju ignore” vrhovnog obraćatora. “Kao da je smrdljiv sir”, napisala je “ikserašica” Aleks, koja za sebe kaže da je “whitesnake”:

“Oteo sve televizije, štampu, radio stanice, aktivirao gomile botova, vozikao ih kao čergare sa jednog kraja zemlje na drugi, huškao huligane, targetirao sve živo, vređao građane i svakoga sa svojim zvanjem, lagao, kupovao opoziciju, kupovao glasove, Rome, ucenjivao socijalne slučajeve…. Na kraju dođu deca koja izvrnu sve naglavačke, ne žele ni da ga pomenu, kažu: On je apsurd. Klinci ga stavili na opciju ignore!”

* * *

“To što trenutno Vučić radi je čisto šibicarenje najgore vrste. On to redovno radi“, izjavio je za naš portal Goran Radosavljević, profesor ekonomije na fakultetu FEFA, komentarišući providan trik sa jeftinim kreditima za stanove za mlade.

Na klasično šibicarnje, ono sa tri kutije od šibica i kuglicom od staniola, podsetio je i set fotografija baš sa tog jubilarnog 4.537 nastupa, koje su mnogi objavili, komentarisali i delili po društvenim mrežama. Pošto većinu objava pratim bez tona, jer je ovde u to vreme uveliko noć a pristojan svet mora sutra na posao, ne znam šta je bilo u klaserima koji su tom prilikom premeštani po predsednikovom stolu, falilo je samo “sad je vidiš, sad je ne vidiš, stavi kintu, stavi nogu ako znaš gde je, mojne dasa”…

Ovo poslednje je, ako niste znali, interna šifra da se neko od naivnih upecao i da niko od ortaka ne treba da izigrava pogađača. Pošto vidim da studentarija uglavnom nije nasela na ovaj najnoviji trik, sasvim prirodno je nastavljena lažirana igra, za početak ona “izađem ja na terasu, a oni zaćute”…

* * *

Kad sam školske 1963/64 godine završio osmi razred osnovne škole i postao „Šampion znanja Jugoslavije“, pobeda na tom tradicionalnom takmičenju lista „Kekec“ donela mi je i nagradno letovanje na Jakljanu kod Dubrovnika, odmaralištu beogradskog Doma pionira, koje je vodio čuveni „drug Gaja“.

Organizovan po ugledu na radne akcije, boravak u ovom jedinom objektu na pustom ostrvu, do koga se dolazilo čamcem sa ostrva Šipan, bio je izvanredan doživljaj za dečaka iz čukaričke radničke porodice. Zato se pesma koju sam napisao za završno veče toliko dopala drugu Gaji, da me je ostavio još jednu smenu u odmaralištu, kad je tu boravio dečji hor i dečja dramska grupa Radio Beograda, pod rukovodstvom čuvenog Bate Miladinovića. Tog leta, u toj drugoj smeni, klinački sam se zaljubio u Izabelu, studentkinju iz Francuske, sa kojom sam razgovarao uglavnom na nemačkom i sa kojom sam kasnije izmenio nekoliko pisama.

Pod tim utiskom Jakljan mi se činio kao raj na zemlji, pa sam dogodine napisao jedno pismo drugu Gaji i zamolio ga da mi dozvoli da opet provedem neko vreme na ostrvu. On je to moje pismo pročitao na večernjoj smotri i kako ta deca i inače nisu imala gde da potroše džeparac sakupili su onoliko novca koliko je potrebno da provedem jednu smenu na Jakljanu. Te su mi pare poslali poštom i sa njima u džepu sam krajem jula 1965. godine krenuo put Dubrovnika.

Na moju nesreću, sišao sam sa voza u Sarajevu da bih na Koševu gledao utakmicu Sarajevo – Partizan. Dok sam šetao gradom prišli su mi neki momci i zamolili me da „presudim“ u njihovoj „opkladi“ ispod koje od tri kutije šibica je kuglica od staniola, pa smo ušli u neko dvorište, odakle sam ja izašao deset minuta kasnije bez dinara od jakljanskih para.

Utakmicu sam ipak posmatrao, a potom sam puna tri dana putovao do Jakljana, gde sam drugu Gaji složio priču da su me pokrali u vozu. One je rekao „nema problema“ i onda sam mesec dana radio kao pomoćni radnik u odmaralištu, cepao drva, prao sudove i ljuštio krompir, što je trebalo da me za sva vremena oduči od kocke i lakomislenosti svake vrste.

Sad nije baš da je tako i bilo, ali jedno sam naučio za sva vremena: Kuglica nije ni ispod jedne od tri opcije, već stoji ispod zgrčenog kažiprsta glavnog muljatora, pa je on neprimetno spusti kad podigne onu kutiju na koju navatani naivko nije stavio nogu!

* * *

Od tada sam sve šibicare ovog sveta stavio na opciju ignore!