0
Pre tri dana neko vreme ubedljivo najčitanija informacija na našem portalu beše ona o novom načinu obeležavanja javnih toaleta na beogradskom aerodromu. Kao, „carevi smo“, čitav svet bi trebalo da se na nas ugleda...
Poslednje iskustvo sa dotičnim prostorijama dotičnog aerodroma imao sam još u avgustu na terminalu „odlasci“, ponoćni let za Dubai, kad sam brže izašao nego što sam ušao. Smrad iz zapušenih šolja, pola pisaora prekriveno folijama, sve mokro, ispljuvano i zapišano, nigde taolet-papira… pravo da vam kažem na poslednjem mestu po važnosti bilo mi je kako je obeležen taj više nego važan deo putničkog komfora. Kasnije sam po društvenim mrežama nailazio na slična iskustva još nekih koje je nužda naterala da idu tamo gde i car ide peške…
Novo označavanje umesto asocijacije na klasičnu haljinu obaveštava nežniji, slabiji i lepši pol da se restroom nalazi iza siluete u pantalonama, ali uskog struka i nešto duže kose.
Time je jedno opšte mesto, jer navodno ni žene više ne nose haljine, zamenjeno klasičnim terorom male kilaže, vitkog tela i manekenskog izgleda. Što reče moja prijateljica Ivana Protić, „pošto takav struk i grudi nemam, odoh ja u muški…“
Pisao sam početkom ove godine, kad sam takođe bio u Australiji, o problemima koje ima bivša teniserka Jelena Dokić sa internet trolovima, koji je ismevaju zbog njenog sadašnjeg izgleda i težine i koliko joj je značila podrška tih dana proglašene “Australijanke godine” Tajrin Bramfit (Taryn Brumfitt), kreatorke “Body Image Movement” programa za mlade Australijance “Zagrljaj”.
Ova 45-godišnjakinja postala je viralna nakon što je napravila “bum” sa fotografijima “pre i posle”, kad je uz slike iz dana bodibildinga objavila i fotografiju na kojoj se vidi kako nosi znatno veću težinu, ali da joj je udobno u njenoj koži. Kasnije je napisala tri knjige i snimila dva dokumentarna filma u sklopu kampanje za “prihvatanje slike svog tela”.
Nije samo reč o prekomernoj telesnoj težini, već je fokus na čitavom nizu problema, uključujući i boju kože, visinu ili neke druge odrednice ukupnog izgleda, što je u većem delu sveta sve ozbiljniji problem. A onda im neki “genijalci” kažu da za njih ne postoji adekvatna prostorija za sve ono što se tamo obavlja…
* * *
Sa takvim dizajnerskim nasiljem ne bi se složila ni moja prijateljica Milica Ličina, koja iz onog klasičnog znaka izvodi čitavu lepezu simbola pod zajedničkim naslovom “Anđeli osnažuju devojčice”. Istina, i ona kaže da taj znak predstavlja žensku osobu, ali da ona ne nosi haljinu, već da je to uvek bio plašt:
“Uvek je predstavljao supermoći koje ima svaka žena i svaka devojčica. Svaka devojčica može i ima pravo da bude ono što želi!”
* * *
Da se vratimo ipak obeležavanju već pomenutih prostorija. Godinama sam smatrao da je ubedljivo najduhovitije ono što piše na vratima klozeta u čuvenom beogradskom bifeu “Herceg Novi”, u onom delu Skadarske ulice koji nije i “Skadarlija”: levo “BLA”, desno “BLABLABLA…” Nemam sliku, ali morate da mi verujete na reč da, bez obzira što su među najredovnijim gostima neki novinari koji baš vole da blebleću, niko nikad nije pogrešio koja vrata treba da otvori.
Da se ne naljute moje prijateljice, da kažem i to da sam ovih dana, ovde u južnom delu Melburna, u restoranu “Limerick Arms” hotela video sjajno obeležavanje, na račun nas muškaraca, što je možda posledica prekomernog konzumiranja “guinessa”, po meni jednog od najboljih piva na svetu. Tamo jednostavno stoji: levo “LADIES”, desno “AMBULANT”!
Svestan da u zemlji Srbiji ima toliko raznih sranja da ću veoma teško skoro biti u situaciji da se ovako opušteno bavim temom koja je u jednom trenutku pokazala i to da je čitaocima baš dosta svih tih nepodopština, obraćanja i povraćanja… da dodam još i obaveštenje, koje sam odavno snimio u toaletu jednog restorana, u koji inače rado zalaze lovci: “How can a Man who can hit a deer at 250 yards keep missing the toilet?” Ispod je nalepljen i odgovor: “Because I was aiming that deer at the time”!
Natpis je na engleskom, ali je muka beogradska, ko ne veruje nek svrati u “Hunters pub”, nedaleko od hale “Pionir”. Izgleda da je tih što “maše” i “kasne” najviše na beogradskom aerodromu, ako je suditi po utisku sa početka ove priče…
Možda i zbog toga što popodne, uveče i preko vikenda nema ko da ga čisti, javni toalet u pešačkoj zoni u Sremskoj Mitrovici ima činovničko radno vreme. Nadam se samo da na te “careve” neće niko da se ugleda, jer što bi rekao Forest Gamp “sranja se događaju”, nezavisno od naše volje.