Piše Ivan Mrđen: Oltar propadajuće Srbije

„Opomenuo“ me ovih dana nezaboravni Raša Popov (1933-2017) kako je u pogovoru knjige „Sa Beogradom na Ja“ („Mostart“, Beograd/Zemun, 2011) opisao moje nemirenje sa tim surovim gašenjem možda najvažnijih beogradskih institucija i revnosno beleženje njihovog odlaska u istoriju.

„Zona Zamfirova“, „Grgeč“, „Domovina“, „Arilje“, „Rab“, „Bosna“, „Sloboda“, „Smederevo“, „Morava“, „Gružanka“, „Takovo“, „Cer“, „Paliluska kasina“, „Vašington“, „Dom“, „Boka“, „Drvar“, „Brodarska kasina“, „Rudo“, „Vrnjačka banja“, „Starac Vujadin“, „Takovski grm“, „London“, obe „Šumadije“ (jedna u Nebojšinoj, druga u Kolarčevoj), „Banovac“, „Kragujevac“, „Mlava“ „Triglav“/“Zlatna moruna“, „Odmor“, „Orač“, „Zvezda“, „Mala astronomija“, „Zora“, „Verona“, „Dva ribara“... u svim pravcima ovog grada i u svim decenijama ovog veka i još malo pre svedočio sam gašenju toponima po kojima su čitavi krajevi ne samo bili poznati, već i dobijali ime koje i danas nose.

* * *

U tom smislu najpoznatiji je „Lion“, deo Zvezdare koji je dobio ime po nekadašnjoj kultnoj kafani “Lion” na uglu današnjeg Bulevara kralja Aleksandra i Ulice Miloša Zečevića. Kafana je otvorena u periodu između dva svetska rata, a nazvana je po francuskom gradu Lionu, u ime bratske ljubavi između Srbije i Francuske. U to vreme najčešći gosti „Liona” bili su državni činovnici, oficiri, učitelji i pisci. Tu su se igrali bilijar, šah ili domine i organizovali turniri u ovim igrama.

Nedeljom i praznikom su se priređivale igranke na koje je dolazila omladina. Pred početak Drugog svetskog rata u kafani „Lion” je Đorđe Vajfert otkupljivao stare pivske flaše, a uveče se održavala pozorišna predstava „gđe i g. Zotovića”, poznatijih kao „Zotovićeva družina“.

Posle Drugog svetskog rata „Lion” je „standardna socijalistička kafana” sa belim stolnjacima na četvrtastim stolovima. Bila je popularno mesto gde se odlazilo na nedeljni porodični ručak, ali su je rado posećivali i opštinski političari. Jedan od specijaliteta kuće bila je čuvena leskovačka mućkalica. Kasnije je pretvoren u kafanu-restoran, jedno vreme i pivnicu, da bi na kraju zatvoren, a lokal u prizemlju četvorospratnice na uglu Bulevara i Zečevićeve pretvoren u prodavnicu.

* * *

Obližnja tramvajska i taksi stanica zovu se „Lion“, ali čitav kraj teritorijalno pripada mesnoj zajednici koja se zove „Lipov lad“, po kafani sa parne strane Bulevara. Ova poznata kafana sa jednom od najlepših bašti u Beogradu otvorena je 1928. i do ove godine se pod istim imenom nalazila na istom mestu ali u novom objektu, izgrađenom pre više od pola veka.

U vreme te rekonstrukcije nastala je čuvena pesma „Stari Lipov lad“ proslavljenog ansambla “Svilen konac”, čiji je refren “Dolazili ljudi od samog svanuća, Lipov lad je mnogima bio druga kuća”.

A onda nešto što bi se mirne duše moglo vezati za trenutnu, ali i više nego izvesnu narednu epizodu neslavne serije “Ubijanje duha Beograda”: “Čudno neko vreme, čudan neki grad, srušiše kafanu Stari Lipov lad. / Čudni neki ljudi, nizašta ne mare, razrušili oltar sanjarske Zvezdare.”

Od pre mesec dana u istoj zgradi, na istom mestu je oltar propadajuće Srbije, još jedna ekspozitura kladionice “Mozzart”. Ne verujem da će ova mesna zajednica sada dobiti to zvučno ime, jer je sasvim izvesno da će sadašnji vlasnici pokušati da na čitavom placu podignu još jednu zgradurinu, zbog čega će najverovatnije biti posečene i ogromne lipe ispred nje…

Živi bili pa videli, a ja se izvinjavam zbog ovog pomalo zadocnelog parastosa još jednoj beogradskoj kafani. U tome je, priznajem, i suština “opomene” mog prijatelja Raše, sa kojima sam se upoznao i tokom poslednje decenije njegovog života lepo družio u kafani “Palilula”. Koja je, na svu sreću, i dalje na svom mestu…