Nuklearni otpad nad srpskim novinarstvom: Piše Ivan Mrđen

Na to je, svakako, uticala i činjenica da je UNS još jednom pokazao da poštovanje lika i dela Aleksandra Tijanića, Laze Kostića, Dimitrija Davidovića, Bogdana Tirnanića, odnedavno i Jaroslava Papa, čija imena nose nagrade u posebnim kategorijama, ne trpi nikakve podele, političke etikete i bilo kakvo nametanje kriterijuma tipa “mi” i “oni”…

„Nije dobra atmosfera za novinarstvo i nikad nije bila ovako loša klima u društvu. Nikad ovakve podele i mržnje nisu vladale između dva, takozvana, novinarska bloka, koja su oduvek postojala, od kad je pluralizma u Srbiji – takozvani oni i takozvani mi, takozvani prodržavni i takozvani opozicioni. Ovo je jedan rat koji sipa nuklearni otpad na sve nas, na celo društvo i ovo ne ide ka dobru. Možda nije u toku smrt novinarstva, ali ubistvo jeste“, rekao je Manojlo Vukotić, predsednik žirija koji je ovogodišnju nagradu za novinarsku hrabrost dodelio uredniku “Radara” Milanu Ćulibrku.

„Došli smo u apsurdnu situaciju da danas samo biti profesionalac zahteva hrabrost. Sebe ne smatram naročito hrabrim čovekom. Tek sam treći u redakciji koji je dobio ovu nagradu. ‘Radar’ je najmanja redakcija koja ima najviše dobitnika ovog izuzetnog priznanja“, naveo je Ćulibrk. On je nagrađen posebnim aplauzom kad je saopštio da će novčani deo nagrade ustupiti studentima Državnog univerziteta u Novom Pazaru.

Predsednik Udruženja novinara Srbije Živojin Rakočević istakao je da godina na izmaku “nije jedna godina, već puna decenija pritisaka, loše atmosfere, napada, ozbiljnog ugrožavanja svega što novinarstvo znači”.

“Mi smo u strašnom periodu i vremenu kad pojedinac i profesionalac traži istinu i samosvesno se izlaže pluralizmu propagande”, rekao je Rakočević, uz ocenu na ovaj skup čini izuzetno važnim i posebnim to što se okupio “mozaik najsvetlijih ličnosti ove profesije iz različitih redakcija, po mnogo čemu neistomišljenici”.

Moj prijatelj Velimir Perović, urednik u agenciji Beta, spada u malobrojan krug koleginica i kolega koji su dobili vredne nagrade oba esnafska udruženja. On je pre dva dana dobio nagradu UNS-a „Laza Kostić“ u kategoriji vest/izveštaj, dok je pre nekoliko godina dobio nagradu NUNS-a za istraživačko novinarstvo za seriju tekstova o i dalje nerasvetljenom masakru u pećkom kafiću “Panda”, kad je 14. decembra 1988. ubijeno šest i ranjeno 15 srpskih mladića.

Perović se zato posebno zahvalio Udruženju novinara Srbije što, kako je rekao, “godinama neguje tradiciju i nastoji da zaštiti profesiju, koja je u poslednje vreme ugrožena od kvazi-političara, kriminalaca, a od skoro i od policajaca“.

Manjo Vukotić je u jednom trenutku iskusno predvideo da će jedino na sajtu Udruženja novinara Srbije biti verno prikazan ovaj značajan događaj. Pa čak i to da će upravo oni mediji iz kojih se već godinama prosipa “neuklearni otpad mržnje” zdušno prećutati i hvale vredan čin UNS-a, i laureate, i upozorenja za čitavu profesiju zabrinutih kolega…

Istini za volju, i za medije iz naše grupe najvažnija je bilo priznanje Ćulibrku i “Radaru”, uz manje više korektno pominjanje ostalih nagrađenih. Za RTS je bila važna samo nagrada za godišnji uređivački koncept „Dimitrije Davidović“ koju je dobila urednica redakcije “Aktuelnosti” Jelena Božović, dok se “Kurir” pohvalio nagradom “Laza Kostić” za novinarsku reportažu njihovoj novinarki Jeleni S. Spasić, za seriju reportaža iz Prebilovaca, koje je za vreme Drugog svetskog rata doživelo tragediju…

“Ozon press” je čitavu priču sveo na jednog od dvojice dobitnika Nagrade za životno delo Verana Matića, ne pomenuvši mog prijatelja i saborca iz “Borbe” Branislava Gulana…

Da ne upadnem u istu zamku, pomenuću i to da je “Laza Kostić” za karikaturu pripao novinaru portala “Kosovo onlajn” Vladislavu Filipoviću, dok je nagradu za novinsku fotografiju koja od ove godine nosi ime proslavljenog novosadskog fotografa Jaroslava Papa, dobio njegov sugrađanin Nenad Mihajlović i to za celokupni godišnji opus, sa posebnim akcentom na fotografiju sa obeležavanja godišnjice pada nadstrešnice u Novom Sadu, objavljenu u onlajn izdanju “Gardijana”.

Nagradu za doprinos istoriji novinarstva i publicistička dela “Žika M. Jovanović” dobio je novinar i doktorand na Fakultetu političkih nauka Bojan Cvejić za publikaciju „Kodeksi novinara Srbije od 1965. do 2025. godine“. On je rekao da mu je posebno drago što je žiri prepoznao značaj ove publikacije u godini kad obeležavamo šest decenija od usvajanja prvog novinarskog kodeksa na ovim prostorima, ali i “u godini kad je poštovanje etičkih i profesionalnih standarda u srpskom novinarstvu na najnižem mogućem nivou”.

O nezavidnoj situaciji i evidentnoj krizi novinarstva u zemlji Srbiji svedoči i ćinjenica da ove godine nije dodeljena nagrada za komentar “Bogdan Turnanić”, jer je žiri ocenio nijedan od predloženih radova “ne nosi težinu koju zavređuje ime novinara kakav je bio Bogdan Tirnanić”.

Zato je u pravu Veran Matić kad kaže da je neophodna pomoć mladim generacijama u resetovanju novinarstva, koje je upravo u toku. On je naveo da tu prvenstveno misli na one studenate novinarstva, koji su u godini iza nas svojim angažmanima u vatri protesta napravili prve novinarske korake.

“Mnogo je mladih novinara i novinarki koji čine da se zaštite učesnici protesta, svedočeći svojim telefonima i kamerama i prenoseći javnosti zabeležene snimke”, rekao je Matić, prisetivši se dana kad su nešto slično radili novinari pokojnog Radija B92.

U tom smislu je i dobitnik Zlatne povelje za doprinos razvoju Udruženja novinara Srbije, kolega iz Kruševca Slobodan Radičević sastavio spisak u sadašnjim uslovima gotovo neostvarivih želja, počev od “potrebe da se novinarska udruženja izbore za esnafsko jedinstvo u odnosu na sadašnju duboku podeljenost”.

“Imam želju da se novinari bave izveštajima i istraživanjima, a ne propagandom; da medijske programe uređuju profesionalci, a ne politički aktivisti i prestavnici krupnog kapitala; da novinari i medijski radnici budu nedvosmisleno i institucionalno zaštićeni od svih zloupotreba, pritisaka, zastrašivanja i napada; da se najstrože osude nalogodavci i ubice novinara; da socijalni i ekonomski položaj i radno-pravni status novinara i medijskih radnika bude pravedan i dostojanstven, jer samo materijalno nezavisan novinar može biti slobodan; da mali i lokalni mediji budu vidljiviji i uticajniji; da mladi biraju studije noviarstva zbog bavljenja upravo ovom profesijom, a ne PR-om…”

Pošto je novosadski “Prometej”, kuća mog prijatelja Zorana Kolundžije, nedavno proglašen za “izdavača godine”, a njihovo izdanje, zbirka aforizama mog prijatelja Ninusa Nestorovića više nego simboličnog naslova “11:52” ovih dana nagrađena kao najbolja knjiga satire u jadnoj i bednoj, prostoj i prostačkoj 2025. – završiću ovaj komentar njegovim upozorenjima:

“Toliko smo oslepeli da više ne vidimo ni medijski mrak pred nosom. Kod pandemije laži najveći prenosnici su političari i novinari. Tabloid je bolesnička lista naše stvarnosti. Ne treba nama klinička slika da bismo shvatili koliko smo bolesni. Dovoljna je i medijska.”