0
Ta 2008. godina kad je Novak Đoković, sa nepunom 21 godinom, prvi put trijumfovao na Australian openu i uopšte nekom grend slem turniru, upisana je zlatnim slovima i u istoriji ženskog tenisa u Srbiji.
Ana Ivanović i Jelena Janković su te godine ostvarile svoje najbolje rezultate u Melburn parku, ali su obe imale nesreću da im se na putu do trofeja nađe tada moćna Marija Šarapova, koja je Jelenu pobedila u polufinalu, a Anu u finalu. Sadašnja gospođa Švajnštajger će četiri meseca kasnije osvojiti Rolan Garos, što je prva i jedina grend slem titula dama iz Srbije u ovom veku (posle u ovom feljtonu već pomenutih uspeha Monike Seleš u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, koja je u međuvremenu postala Amerikanka).
U tom pariskom polufinalu Ana je pobedila sunarodnicu Jelenu, a u finalu Ruskinju Dinaru Safinu, mlađu sestru mnogo poznatijeg Marata Safina, pa je nekoliko nedelja bila svetska igračica broj jedan. U avgustu iste godine i Jelena Janković je osetila slast te pozicije, jer je 2008. godine osim polufinala u Melburnu i Parizu, imala i finale na US openu, koje je izgubila od Serene Vilijams.
Za ovu moju priču veoma je važan meč koji su 19. januara 2014. godine odigrale Ana Ivanović i Serena Vilijams u četvrtom kolu Australian opena, samo nekoliko dana pošto smo prvi put moja Mira i ja došli u posetu našima „tamo dole“. Ana je pobedila sa 2:1 u setovima (4:6, 6:3, 6:3), a koliko je to bilo neočekivano najbolje govori podatak da je naše najstarije unuče Tamara zaradila 90 dolara (kvota na Anu bila 1:10).
Izgledalo je u tom trenutku da je put ka još jednoj tituli za Srpkinju širom otvoren (Serena bila prvi nosilac), pa su mi ćerka Milena i zet Kameron obećali ulaznicu za finale ženskog singla. Pošto sam u to vreme još bio u stalnom radnom odnosu u redakciji „Blica“ pomislio sam da bi bilo dobro da se prijavim kao novinar samo za taj meč, da bih potom bio prijatno iznenađen koliko je sve bilo lako i bez mnogo nepotrebnih peripetija.
Jedino je zabrljala Ana koja je več u četvrtfinalu izgubila od Kanađanke Evgenije Brušar (7:5, 5:7, 2:6), tako da nisam imao volje da gledam finale u kome je Kineskinja Li Na pobedila Slovakinju Dominiku Cibulkovu… A uštedeo sam i ne male pare ćerki i zetu…
Međutim, tada mi se „upalila lampica“ pa ću u narednim godinama čak tri puta pratiti Australian open kao „izveštač“ (2019. i 2020. sam akreditovan za „Blic“, a 2023. za portal i novine „Nova“). Sva tri puta Novak je trijumfovao, što je ovekovečeno tradicionalnim fotografisanjem izvešatača sa ovih prostora, ne samo iz Srbije, sa nekrunisam „kraljem Melburna i okoline“. Ovo „okoline“ je naročito važno, jer su kad je Đoković pobedio deseti put organizatori Australian opena imali problem da pronađu neku atraktivnu lokaciju za tradicionalno slikanje sa šampionskim peharom, gde već nije bio…
* * *
U međuvremenu smo se nekako razilazili Novak, Melburn i ja. On je pobedio 2015. tako što se u polufinalu revanširao Stanu Vavrinki za poraz iz prethodne godine, a onda mu je u finalu došla „stara mušterija“ Endi Mari (3:1 u setovima, 7:6, 6:7, 6:3 i čak 6:0 za peto podizanje pobedničkog pehara u „Rod Lejever areni“).
Isto finale reprizirano je i dogodine, ovog puta još ubedljivije za Novaka (6:1, 7:5, 7:6), tako da je Mari sa ukupno pet finala (četiri protiv Novaka, plus 2010. izgubio od Rodžera Federera) ostao, kad je o Melburnu reč, kao „večiti osvajač utešnog tanjira).
Tih godina smo Mira i ja putovali u Melburn u nekim drugim periodima godine, ona da pomogne Mileni oko kuće i dece, a ja da upoznam i neke druge vrednosti tamošnjeg života, od australijskog fudbala i konjičkih trka do obilaska najpoznatijih pivara i pivnica.
Moram da priznam da mi je posebno bilo drago što smo 2017. došli tek u aprilu, jer je te godine, ako se ne računaju počeci njegove karijere, Novak zabeležio najbrže ispadanje na Australian openu. Njega je već u drugom kolu (a bio je i drugi nosilac turnira) izbacio Denis Istomin (7:6, 5:7, 2:6, 7:6, 6:4), što se na svim internet pretraživačima vodi kao najveći uspeh u karijeri tada već tridesetogodišnjeg Uzbekistanca, čiji je najbolji plasman 33. mesto na ATP listi. Inače, na ovaj turnir je došao sa „vajld kartom“…
Mnogo veća tragedija pogodila je Melburn 20. januara te 2017. godine, kad je tada 27-godišnji Grk Dimitrios Gargasolas, poznat i po nadimku “Džimi”, uleteo kolima u pešačku zonu u Bourke street. Tom prilikom je smrtno stradalo šestoro ljudi, a tridesetoro povređeno, od kojih troje sa trajnim posledicama. Njegov akt je proglašen terorističkim, jer je prethodno vitlao kolima po najprometnijoj ovdašnjoj raskrsnici kod Filnders street stanice, uzvikujući “Alahu akbar”.
Bourke street je inače jedna od ulica u centru Melburna kojima rado šetam, tako da sam u januaru naredne godine, prisustvujući komemoraciji žrtvama ovog bezumnog čina imao čudan osećaj pukom srećom izbegnute nesreće. Posebno me je dirnulo sećanje na najmlađu žrtvu, tada tromesečnog Zakari Brajanta i rečenica koju je tom prilikom izgovorio njegov otac Metju: “Tog jutra, držeči Zakarija, setio sam se lepih trenutaka koje smo imali za Božić i Novu godinu i pomislio da je život savršen”.
Sutradan sam napisao: “Najprometnije šetačke zone u Melburnu su od tada zaštićene velikim betonskim kockama, ali našu sreću sami i pravimo i čuvamo. Zato je svaki trenutak naše sreće vredniji od svega što život može da nam priredi, jer je, na žalost, svuda oko nas mnogo onih koji sa sobom nose samo nesreću!”
* * *
Sutra: Novi “rekord” u finalu sa Nadalom
