Mirinoj i mojoj prvoj unuci Tamari sam za prva tri rođendana poklonio tri knjige: zbirku kratkih priča “Pace” o njenom odrastanju tokom prve godine života (2001.), zbirku trideset pesama pod naslovom “Tašin bukvar” (2002.) i “Tašin dnevnik” koji se protegao kroz veći deo perioda koji je okončan tortom sa tri svećice.
Posle se deda umorio, pa smo prešli na “meke poklone”, one koja deca najviše mrze, jer dobiju nešto što bi im stariji ionako kupili. Međutim, kad su u našu kuću na Zvezdari krajem prve decenije ovog veka počeli da pristižu novi stanari, deda se opet vratio na staru stazu, pa su tako za prvi i još poneki rođendan kasnije dobijali knjige i mladi gospodin Petar (dve), Tašina sestra Ana (tri), Fića Legenda (dve) i najmlađa Dunja (čak tri)…
U čitavoj toj gužvi, još jednom se Tamara našla u centru moje pažnje, pa sam joj za jubilarni deseti rođendan poklonio knjigu pod naslovom “Deset godina sreće”, u kojoj su, uz neke njene radove, sakupljeni i svi moji “taši, taši komentari”, kako su neki čitaoci “Blica” zvali one moje zapise u kojima se bavim unučićima, a posebno našom najstarijom mezimicom. Of course, od aprila 2004. kad sam počeo da se svakodnevno “obraćam naciji” pa negde do marta 2010. godine.
Sve te knjige krase dnevnu sobu velikog stana melburnške filijale naše velike porodice, pa sam ovih dana imao priliku da se ponovo prisetim i dana kad sam ih pripremao i reakcija mojih ukućana i prijatelja kako se ta “Biblioteka Deda 2000” bogatila novim izdanjima. A onda sam se zaista slatko nasmejao kad sam u pomenutoj knjizi za Tašin prvi jubilej pročitao moj zapis od 13. avgusta 2009. godine, nastao posle odmora u Petrovcu na moru:
„Izvinjavam se svima koji u svom okruženju nemaju decu od jedne do pet godina, jer će njima ovaj tekst biti potpuno nerazumljiv. Ostali dobro znaju da ko sa decom spava, budi se sa – Nodijem. Posle dve nedelje sa mojim unučićima Tamarom i Perom, naučio sam napamet svih 18 epizoda koje su oni vrteli svakog jutra, pre odlaska na plažu. Kad smo se vratili kući i kad sam pregledao novine koje nisam hteo da čitam na odmoru, Srbija mi je ličila na ‘Zemlju igračaka’. Predsednik Tadić je onaj Uško što pametuje u šumi, Dačić mi je isti kao policajac Gospodin Gegavi, Mrkonjić je onaj majstor Gospodin Iskra, Nikolić i Vučić su goblini Lukavi i Gobo, predsednica parlamenta Đukić Dejanović je kao ona Lutkica Dina, kod koje je sve na prodaju, dok je Dinkić idealan za ulogu glavnog junaka mlađanog Nodija koji puno radi, puno greši i uvek se nekako dočeka na noge.“
* * *
Priznajem, bio sam tada, kao član G17 plus (Ujedinjeni regioni su nastali skoro godinu dana kasnije) malo bolećiv prema obaveznoj mirođiji u svim vladama u prvih petnaest godina ovog veka, danas uspešnom biznismenu koji se tu i tamo pojavi na nekom „in“ rođendanu, tek da pokaže da nije zaboravio da svira… Osmeh je ubrzo dobio svoju kiselu verziju, da bih se, kad sam malo bolje razmislio, baš zabrinuo što danas, četrnaest godina kasnije, imamo horor verziju istog filma.
PROČITAJTE JOŠ
Gegavi se udružio sa goblinima, Lukavi je zeznuo Goboa, a tu je i Lutkica Dina kod koje je i dalje sve na prodaju… Gospodina Iskru su zamenili mnogo jači igrači, čiji se patritozam meri u kvadratima vila, a Uško i dalje pametuje, sada potpuno sam u šumi…A „Zemlja igračaka“ je postala igračka u rukama već pomenutog Lukavog…
Zbog svega toga mislim da bi se kompilacijom epizoda ove serije mogao da napravi sjajan film, koji, kao što je i red, odmah može da bude i srspki kandidat za „Oskara“!
* * *
A sad nešto ozbiljno! Potpuno se slažem sa režiserom Srdanom Golubovićem da je velika sramota ovo što se desilo prilikom izbora ovogodišnjeg srpskog kandidata za najprestižniju filmsku nagradu.
“Pored filma ‘Lost country’ Vladimira Perišića, koji je prikazan u kanskom programu ‘Semaine da la critique’, gde je nagrađen nagradom za glavnog glumca (Jovan Ginić), filma ‘Čuvari formule’ Dragana Bjelogrlića koji je prikazan u programu ‘Piazza Grande Locarno’ Film Festivala, gde je osvojio dve nagrade, kao i nagradu publike u Sarajevu i filma ‘Da li ste videli ovu ženu?’ Dušana Zorića i Matije Gluščevća, koji je prikazan i nagrađen u programu ‘Settimana della critica’ festivala u Veneciji, za srpskog kandidata je izabran film ‘Što se bore misli moje’, reditelja Milorada Milinkovića, koji nije prikazan ni na jednom značajnom festivalu i koji nema nikakvu međunarodnu vidljivost i značaj”, napisao je autor zapaženih filmskih ostvarenja kao što su “Klopka”, “Otac”, a posebno “Krugovi”.
Ovakav izbor je, po Golubovićem mišljenju, logičan sled sistemskog, preciznog i osmišljenog uništavanja kulturne i umetničke scene:
“Uništavanje institucija kulture i obesmišljavanje svake ideje predstavljanja i vrednovanja domaće savremene umetnosti u svetu nastavak je kulturne politike ispoljavanja moći, bahatosti, primitivizma, svesti koju zanima samo ono što se dešava u njenom dvorištu, okrenute samo sebi, a leđima i dupetom okrenute celom svetu i institucijama i mestima koje promovišu vrhunsku svetsku umetnost.
Ne zanima me da li iza ovog izbora stoji gramzivost, korumpiranost, glupost ili osveta loših đaka, svejedno je. Ovaj izbor govori o jednoj zemlji koja ne voli svoju umetnost, ne voli svoje umetnike, ne voli njihove uspehe, zemlji koja guši i ubija sve ono što odskače od prosečnosti, mulja i poltronstva, vrhunskih vrednosti naše današnje stvarnosti.”
* * *
I profesor Goran Radojev učinio je poseban napor kako bi do kraja ostao u sali, u kojoj se prikazivao SKZO “Što se bore misli moje” i posle toga objavio na “Ikseru”:
“Mogu Vam reći da ne pamtim kada sam odgledao ovakav film… Iznenađen sam! Jer nisam napustio bioskopsku salu pre završetka projekcije (neki jesu). Ne znam šta je lošije – scenario, režija ili gluma pojedinih glumaca.
Mihailo Obrenović je predstavljen kao naivno stvorenje, pesnik i knez koji to nije ni hteo da bude. Njegova veza sa rođakom u filmu je prikazana – skoro kao poželjna. Radnja filma je nepovezana, istorijske ličnosti date crno-belo, a fiktivni likovi deluju kao višak. Scene zavere u kafani i ispred poljskog toaleta (sa konzulom Austro-Ugarske) su groteskne. Čak ni dobra gluma nekoliko poznatih glumaca nije mogla da popravi opšti utisak.”
I dok Radojev misli da je ovo jedan od najdosadnijih i najlošije urađenih domaćih filmova, bez ikakve umetničke ili istorijske vrednosti, te da je sramota što je takav film naš kandidat za “Oskara”, Nenad Dačić je u komentaru sve objasnio:
“Poenta je da je oterao Turke, borio za ujedinjenje, ubili ga Austrijanci, Rusi su dobri u filmu, Srbija u tom periodu najbrže napredovala… Finansijeri Telekom i MTS. Paralela sa Vučićem očigledna, običan propagandni film. Tako isto su radili nacisti tridesetih godina prošlog veka, stvarajući paralelnu istoriju!”
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar