Nije neka tajna da stvari na pripremi svakog novog trobroja „Ježa“ teku ovako: Negde u drugoj polovini januara, pa aprila, jula i sad će u oktobru Radivoje „Lale“ Bojičić podseti sve saradnike da je rok za tekstove i karikature 25. februar, pa 25. maj, pa 25. avgust i 25. novembar.

Onda se mi autori izvinjavamo što šaljemo u poslednji čas ili kukamo za još koji dan da nam prilozi budu što svežiji, tako da se sve nekako sklopi u dvadeset dana „posle roka“ i ode u štampariju „Grafiprof“ našeg prijatelja Slobodana Filipovića. Odatle se, na opštu radost, najnoviji trobroj preseli na „bolje kioske“ početkom aprila, jula, oktobra i, of course, za Tucin dan (5. januara).

U takvoj situaciji, pošto se u zemlji Srbiji događaji smenjuju filmskom brzinom, treba mnogo talenta, duha i domišljatosti da se određenog dana napiše ili nacrta nešto što će biti sveže i aktuelno bar mesec dana kasnije. U tom smislu aktuelni trobroj „Ježa“ (3181, 3182, 3183) ima posebnu vrednost, jer će se u rukama pravih poštovalaca i familije stotinak autora naći pošto su se u međuvremenu dogodile kojekakve gluposti, od gotovo neprekidnih nastupa predsednika svega ovoga, što pred praznim salom Generalne skupštine što pred punom korpom pojeftinjenih proizvoda, preko „urmisanja“ i sličnih lupetanja gradonačelnika Beograda do „položenih seminara“ nekakvih starletica koje su umesto u Šimanovce zalutale u zgradu iza Rosandićevih konja…

* * *

Zato, svaka čast „ježevci“ i „ježevkinje“, počev od naslovne strane na kojoj je sjajna karikatura Gorana Divca. Nije mu bila namera, ali već na drugoj strani je Mile Pop Ilijev, u svojoj stalnoj rubrici „Politički krematorijum“, objavio i pesmu „Politika“, koja na svoj način objašnjava šta je Divac hteo da nacrta:
„Ofucana, razbucana, izdrmusana, raskupusana, podatna preprodata, stara drolja, rasturena iznutra, razjebana spolja. Otišla cela u čitulje i opela. A iznutra vlada krizom kolumnista Đuka Bizon. Sve što valja razara, fuksa stara.“

Nešto dalje Ranko Pivljanin u tekstu „Kako sam postao bot Aleksandra Vučića“ piše: „Vučić je i najveći vizionar, jer je samo čovek takvih vizionarskih sposobnosti mogao da otkrije neslućene, a nepoznate potencijale Ane Brnabić i postavi je na čelo vlade i to tri puta.“

Jasmina Bukva će na to: „Uspešni premijeri sklapaju budžete. Naš ni rečenicu ne ume da sklopi.“

Nada Karadžić to objašnjava ovako: “Vođi je teško stati na put. On živi u oblacima.” A Goran Ivanković dodaje: “Kad bi on znao šta priča, njegove pristalice ne bi razumele o čemu govori”.

U to se nekako uklapa i crtica Aleksandra Stojadinovića: „Vrana napala ženu u centru Beograda! Beograđani kao da žive u Hičkokovim filmovima. Ne zna se da li ih više ugrožava psiho ili ptice.“

Ninus Nestorović, međutim, nije optimista kad kaže: „Bogatstvo i raskoš se prenose s kolena na koleno. Teret, beda i jad s grbače na grbaču.“; „Duže će ostati na vlasti oni političari koje narod nosi na grbači nego oni koje nosi na rukama. Imaju čvršći oslonac.“

Nešto drukčije misli Željko Žele Jovanović: „Narodu nije neophodno oružje da bi nastavio da puca.“ Živko Đuza dodaje: “Kap je prelila čašu dok smo presipali iz šupljeg u prazno.”

* * *

“Ekonomijom” se bavi veći broj autora. Tako na srednjim stranama, uz sjajnu ilustraciju Mladena Đurovića čitamo aforizam glavnog i odgovornog urednika, već pomenutog “Laleta”: “Danas sam pojeo sutrašnji ručak od juče.“

Ljiljana Krstić kaže: „Kratka je naša ukrštenica. Uspravno – jad, horizontalno – beda.“ Jovan Zafirović dobacuje: “Naš narod ima pare za crne dane. To mu je za svaki dan.” A već pomenuti “Žele”, zadnja pošta Kragujevac: “Lepo je što i u našoj državi ima reda, ali nije lepo što je taj red ispred narodne kuhinje.”

Jasmina Bukva je kao grafička urednica iskoristila mogućnost da u poslednji čas ubaci i nešto od aktuelnih zajebancija: „Više ne živimo pasjim životom. Parizer je jeftiniji od pasje hrane.“

* * *

„Kosovski ciklus“ je takođe veoma prisutan na stranicama najnovijeg trobroja „Ježa“. Dušan Vidaković je napisao: „Najpre smo prodavali vekovna ognjišta. A sada prodajemo i priču o vekovnim ognjištima.“

Vladislav Vlahović piše: „Kad god je Kosovo na meniju Srbija je na velikom postu.“ A Radoje Nikolić dodaje: „Unutrašnji dijalog o Kosovu počeo je monologom. Tako se i završio.“

Željko Marković je, izgleda, sve predvideo: „Neki događaji su dobro medijski pokriveni. O njima niko ne izveštava.“ Ili što bi rekao Zoran Doderović: „Na porazima se uči. A mi opet pobedili.“

* * *

Da ne bismo previše o sebi mislili kako smo posebni i kako se ovo ovde događa samo nama, na stranicama „Ježa“ se uvek nađe mesta i za komšije koji dele slične nevolje.

Tako moj prijatelj iz Skoplja Vasil Tolevski kaže: “Sve dok političari ne propadnu u zemlju od stida, zemlja će propadati od stida zbog političara.”

Ilija Lakušić, koga znam još iz Titograda, piše: “Nema veće istine od one koja se uveličava.” A Baćko Milačić nas u tekstu “Crna Gora ponosito stenje” obaveštava: “U Podgorici zaplijenjeno dva kilograma kokaina, vrijednih skoro 500.000 evra. Eto, kakav smo mi narod. A bile nam skupe trešnje, kilo 30 evra.”

I aforizam gosta “Ježa” Valentina Dimitrova iz Bugarske šalje univerzalnu poruku, makar za ovaj deo Balkana: “Punimo glasačke kutije praznim nadama i biramo prazne glave. Izabrani posle prazne budžet i pune džepove.”

* * *

Umesto komentara, Milan Pantić: “Omiljeni časopis mi je ‘Jež’. I on i ja izlazimo jednom u tri meseca!”