0
Možda niste znali da u svakom veku postoji samo dvanaest datuma koji se pišu istim ciframa (na primer, 20 01 2001, 20 02 2002...), te da sam ja već zbog same činjenice da je mladi gospodin Filip Petrović rođen 20. septembra 2009. (20 09 2009) već punih 14 godina uveren u njegovu posebnost i izuzetnost.
Oni što ne vole kad ja na ovom mestu pominjem Mirine i moje unučiće i uopšte familjarne događaje pomisliće „Sačuvaj Bože, evo ga opet“. Ovog puta u glavnoj ulozi je Fića „Legenda“, tačnije nezaboravni „fićizmi“ koje sam sakupio, objavio i za sva vremena sačuvao u knjizi pod tim naslovom, što je bio moj poklon za njegov sada već davni peti rođendan.
* Kaže Deda Fići: „Filipe, ti si čudo!“ A on će: „Čudo neviđeno!“
* „Fićo, da li si se ukakio?“ „Nisam!“ „Nego šta si…“ „Usr’o sam se!!!“
* Pita baka Fiću da li je video Perinu igračku Spajdermena. „Onaj mali…“ „Da!“ „Crveni…“ „Da!“ „Onaj Perin…“ „Taj!“ „Nisam!“
* Pojeo Fića jedno, pa još pola drugog parčeta torte. Majka mu ne da više, a on će: „Daj mi torticu, molim te. Da porastem!“
* Poslala mama Marina Fiću kod bake Mire po dva paradajza za salatu. A on joj, pre nego što je krenuo, kaže: „Što samo dva“? Kad je sišao kod bake u stan, pitao je: „Bako, da li ti mene voliš najviše na svetu?“ Na potvrdan odgovor, kakav se uvek daje u situacijama „jedan na jedan”, kad tu nije niko od ostalih unučića, usledilo je: „Poslala me mama da nam daš sve paradajze koje imaš u frižideru!“
* Naljutila se nešto Ana, pa otišla u sobu, a mama Marina kaže: „Idi, Fićo, vidi zašto plače Ana Banana…“ A on će, kao prava Legenda: „Neću. Reći će mi ZATO!“
* 4. juna 2012. godine primili su Filipa Petrovića u vrtić „Lavić”. Kad su ga pitali kad će da dođe u vrtić, sasvim ozbiljno odgovorio: „Kad prestanem da kakim u gaće.“ A onda su ga pitali zašto hoće da dođe u vrtić, a on je još ozbiljnije rekao: „Da ljubim devojke!“
* Pita Fića dedu Dakija: „Deda, daj mi da probam tvoje pivo…“ „Ne može, pivo nije za decu!“ „Daj mi, molim te. Vratiću ti!“
* Došao Deda po Dunju u vrtić, ali bila nova vaspitačica, koja je uglavnom viđala baku ili Dunjine roditelje, pa se s pravom zabrinula da tek tako pusti dete. Tu se našao i Fića, koga je deda već uzeo, pa joj sasvim ozbiljno rekao: “To je naš deda. Ja vam gavantujem!”
* * *
Za Fićin prvi rođendan, pripremio sam i po familiji razdelio knjigu pod naslovom “Don Felipe”, koja je neopravdano gurnuta u zapećak porodičnih sećanja, možda i zbog toga što je njegova mama Marina ocenila da je “sve nekako sklepano”. Za rođendane mojih unučića do tada sam napisao, pripremio i odštampao u tiražima od po dvadeset primeraka ukupno devet knjiga (sada ih je već petnaest).
Planirao sam da se ta moja “Biblioteka Deda 2000” zaokruži knjigom već za Filipov drugi rođendan, ali u tih godinu dana nisam uspeo da sastavim ni pet, šest stranica pristojnog teksta. Dok sam ga posmatrao kao bebu, on je već uveliko počeo da priča, kad sam počeo da beležim njegove “bisere” shvatio sam da se on, u stvari, igra sa svima nama, kad bih poželeo da se i ja igram sa njim – on je već bio na nekom višem nivou.
Tada sam zaključio da što se više trudimo da upoznamo samo jedno dete, to manje vredi sve ono što smo do tada znali o deci.
* * *
Danas će Mirin i moj mlađi unuk, mladi gospodin Filip Petrović proslaviti četrnaesti rođendan. U Dubaiju.
Poslednjih godina, priznajem, sve teže hvatam korak sa menama u njegovom životu. Ne samo jer nije lako sa legendama, već prvenstveno zato đto mi iz zemlje Srbije sve manje znamo šta je normalan život”