0
Korektnost, iskustvo i profesionalnost mi nalažu da pre svega objavim je za večeras (petak, 23. maj) zakazan koncert grupe “Heroji” u “Dansing sali” Doma omladine Beograda, kako se taj prostor nazivao osamdesetih godina prošlog veka, kad je i ovaj art rok ansambl bio veoma popularan.
“Heroji” su nastali 1984. godine kao pozorišni art projekat Vladimira Đurića – Đure, sa kojim sam se više od deceniju i po družio u redakciji “Blica”. Kasnije su nam se putevi razišli, sve dok u poslednjih mesec dana nisam više puta čuo najavu večerašnjeg koncerta, kad će biti predstavljen i njihov povratnički album “Super”, na kome su i najveći hitovi kao “Kiza rok” ili “Zgromiću te ja”.
U jednom od tih promo-gostovanja (siguran sam da je bilo na “Dvestadvojci”, jer je to jedina radio stanica koju pratim) frontmen Milutin Petrović reče nešto u stilu kako njih “ne interesuje politika” i kako oni “nisu ni za ove, ni za one”… Da budem iskren, to mi nije zvučalo nimalo herojski, posebno u ovo vreme kad i neke pesme dečjih horova šalju jasne političke poruke i kad ne biti “ni za ove, ni za one” nije ništa drugo nego običan kukavičluk.
Tako smo, bar što se mene tiče, od “Heroja” dobili gomilu ofucanih beogradskih polušmekera, dobrih za svirku po kućnim sedeljkama.
PROČITAJTE JOŠ:
* * *
To me podsetilo na sjajan zapis našeg kolege Vladimira Litere, takođe iz boljih dana “Blica”, koji je nedavno u tekstu pod naslovom “Svi ti dobro plaćeni poslovi” opisao sav jad i bedu mnogih koje takođe “ne interesuje politika”:
“Ah, on vozi ona kola što patroliraju po gradu i snimaju vozila koja nisu platila parking, i onda samo snimci stižu u paketu sa kaznama, i ljudi moraju da plate, da ne bi gledali izvršitelje na vratima. On vozi, posao nije zahtevan, polako ide, ima svoju normu i svoju rutu. On prima dobru i redovnu platu, vodi ženu na veĉeru, muva neke klinke sa strane, on se oseća dobro, misli da je uspeo u životu. Usput ima još par kombinacija, preko iste kombinacije, kaplje kinta ko dosadna jesenja kiša, dobar je, zadovoljan.
Gleda svoje ortake iz detinjstva koji kenjaju o pravdi i slobodi, prezire ih i žali, i još je veći u sopstvenim očima kad se uporedi sa njima. Misli da je sposoban, misli da je pametan, misli da može i mnogo više od ovoga što sad radi.
Zna drugog lika koji se zaposlio u opštini i ima duplo veću kintu od njega, a ne ide na posao uopšte. Taj drugi lik je seronja, mamu mu jebem, prskao je po podrumima buba-švabe i trovao pacove do nedavno, a onda se kao pička prodao. On je sto puta bolji od tog drugog lika, ali neće da se proda. Najebaće taj drugi lik kad ovi puknu, a on neće, jer on samo vozi ona kola što patroliraju po gradu i snimaju vozila koja nisu platila parking. Ali boli ga ta nepravda, boli ga što trovač pacova ima duplo veću kintu od njega. Nema pravde na ovom svetu, zaključuje. Ljudi su govna.”
* * *
Razlika je jedino, i to ogromna, što glavni junak ovog literarnog zapisa sebe ne smatra nikakvim herojem. Zato bih večeras, da nemam baš neodložne porodične obaveze, radije zapucao za Novi Sad, gde će u prostorijama Izdavačke kuće “Prometej” (Miletićeva 16) od 20 časova biti predstavljena najnovija zbirka aforizama mog prijatelja Ninusa Nestorovića, pod više nego simboličnim naslovom “11:52”.
Što, video sam to poslednjih dana, uglavnom prećutkuju po režimskim medijima, i promociju i još više naslov! Pošto sam prethodnih dana često citirao neke njegove aforizme, evo jednog baš herojskog: “Ove godine naš stari frižider, naš stari šporet i naša stara veš mašina slave veliki jubilej. 40 godina rada u našoj kući.”
