Paja Bakšiš iz Lapova: Piše Ivan Mrđen

Pisao sam već o spekulacijama, možda još nerealnim, da će stvarni kraj predsednika svega i svačega, zadnja pošta Toi-Toi, početi onog trenutka kad se na nekom njegovom mitingu začuju zvižduci i negodovanja nasilno dovedenog, razočaranog i prevarenog naroda koga više ne mogu zavarati besplatne pljeskavice, laži o odbrani Kosova, Vojvodine, Srbije ili makar Pionirskog parka, mlataranja zastavom, plejbek nastupi AL, BMK ili JK (da im baš ne pominjem imena), bajke o ekonomskom tigru...

Moglo je to da se dogodi već u subotu, da oni prefrigani matorci iz Lapova nisu imali viši cilj, da uzmu dnevnice od po pet crvenih i uplate ih studentima. Ruku na srce, to ne bi bilo autentično reagovanje sirotinje raje, već poluilegalna akcija mojih ispisnika koji se sećaju premijere prve sezone “Otpisanih”, pa im nekako najmiliji lik odavno zaboravljeni Paja Bakšiš...

Moglo je, da su makar na trenutak stali i razmislili, da nešto slično dopre do vijuga onih naprednjaka iz Novog Sada, pa da se upitaju za čije babe zdravlje i za čiji račun napadaju svoje komšije i našu decu, makar u onom trenutku kad je policija počela da brani tu drugu stranu a njih da pendreči... Moglo je, da su to bili pravi Novosađani a ne neka ad hoc prekodrinska bulumenta...

Kažu moji izvori, nije baš bilo prijatno klackati se do Niš (molim lektore da ne ispravljaju, jer je to imenica za koju ne važe padeži), posebno u onim autobusima gde su po službenoj dužnosti i zarad slikanja za društvene mreže sedeli i “šefovi” i poneka od viđenijih stranačkih njuški. Odavno je iz tih družina nestao svaki entizijazam, sva sreća svi imaju telefone pa pognute glave pravdaju igricama ili hitnom prepiskom sa familijom… A jedni druge već odavno ne mogu ni da gledaju, ni da smisle…

A onda ih istovare u neki ograđeni prostor, evo vam žderite, pijte, evo vam i pokretni toaleti da ne pukne bruka kao onomad u Sremskoj Mitrovici, sve dok ne padne mrak jer u mraku sve izgleda masovnije i poletnije, istina više ni plaćeni “vikači” ne mogu masu da nateraju da voždove uši pomiluju omiljenim mu parolama, neki sledeći put puštaće ih unapred snimljene kao smeh u američkim televizijskim serijama…

I “s kim si takav si”! Dok čekaš, ne govor predsednika svega i svačega, jer to imaš svako što jutro što veče na svim televizijama sa naci-frekvencijama, nego da sve prođe i da se krene kući, pogled unaokolo, levo i desno “manekeni za jad” što bi rek’o Balašević, duž ograda “kape doma zaslužni pitomci” dodao bi Bora “Čorba”, skroz napred oni što još misle da je važno biti tamo, poput nesretnog selektora zbog koga će pola ljubitelja fudbala za koji dan da navija za Albaniju…

Otpor svemu tome će jednom morati da izbije na površinu. Možda su naivna takva očekivanja, ali vidimo da se sve više para i logistike troši za sve manje prisutnih na “najvećim mitinzima u istoriji”, da su centralni govori sve kraći i sve besmisleniji i da se kompletna propaganda već narednog dana uopšte ne bavi tim javnim skupovima…

“Koliko treba da se udaljimo od svojih misli da bismo bili na bezbednom rastojanju od njih”, ima i jedan takav aforizam u najnovijoj knjizi Ninusa Nestorovića, simboličnog naslova “11:52” (“Prometej”, Novi Sad, 2025). U prevodu, ne može se samo gledati i ćutati, jer niti se može doveka praviti da ne vidimo sve što se događa, niti se ono što zaista mislimo može neprestano sakrivati…