Piše Ivan Mrđen: Letnje pripreme rezervnih timova

Izbori sa savete mesnih zajednica, koji su se proteklih dana našli u žiži javnosti, nisu toliko beznačajni, koliko bi se o njima moglo suditi na osnovu ponašanja gotovo svih političkih stranaka, izuzev vladajuće Srpske napredne.

Nastojanje SNS da „bez ostatka“ pobedi svuda i na svakom mestu, uz demonstraciju sile koju pokazuju tamo gde škripi (jer na lokalu nemaju dovoljno kvalitetnih ljudi), najlakše je komentarisati kao ambiciju da se od vrha (predsednika svega ovoga) do mesnih kancelarija zaokruži jedna ista vlast.

Naivni će reći, ako imaš sve državne poluge u rukama šefa države, vladu, gradske i opštinske čelnike, čemu toliko truda i za vlast u odavno razvlašćenim mesnim zajednicama, ali neke stvari treba pogledati i na sasvim drukčiji način. Pre svega, mastadont stranka ima potrebu da širok krug aktivista na terenu, koji još nisu namireni nekakvim apanažama za dosadašnje angažovanje, drži u stalnoj pripravnosti, pa im ovi najlokalniji izbori dođu kao neka vrsta letnjih priprema, uigravanje ekipa za predstojeću sezonu.

Tu naprednjaci praktično igraju sami sa sobom, jer legalizovana opozicija, držeći „nos iznad vode“ (što bi rek’o Radovan Treći, mada je u pitanju nešto drugo), ne misli ni o čemu drugom već o izborima za šefa države, parlament, eventualno još Beograd, pa u to ime raspreda o uslovima, televizijskim nastupima, „kolonama“ i „kandidatima“, nema ni vremena, ni snage, ni potencijala da se bavi tamo nekom političkom periferijom…

To kasti na vlasti omogućava da se, bez bojazni od bilo kakve političke kontrole, upusti u evidentiranje autentičnih i sve opasnijih protivnika, onih ljudi koji u svojim sredinama imaju i ugled i autoritet, a ne žele da imaju bilo šta sa političkom fukarom u svim mogućim dresovima. Slučaj studentkinje Dragice Nikolić iz sela Gradac u okolini Raške, zbog koje su naprednjaci dva puta poništavali izbore za Savet MZ, najbolje pokazuje kakvom snagom raspolažu takvi nezavisni kandidati, jer mogu da apsorbuju nezadovoljstvo građana i ukupnim stanjem u državi, sve do njihovog konkretnog mesta, i ponašanjem opozicije. I još znaju šta su pravi problemi u nihovoj sredini…

Pohvalila se potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić da su pobednici nedavnih izbora za savete mesnih zajednica u vojvođanskoj opštini Sečanj kolektivno pristupili SSP. Pažljivijim čitaocima, međutim, nije moglo da promakne da su ljudi koji su na izborima 9. maja bukvalno počistili naprednjake to ostvarili kao nezavisni kandidati! Možda i zbog toga je u narednim sličnim prilikama, posebno u Novom Sadu, aktivirana „teška SNS artiljerija“, sve sa Velikim Bratom kao logističkom podrškom.

U zanimljivosti ovih „treninga“ spada i odmeravanje snage između naprednjaka i njihovih tzv. koalicionih partnera. Nije tajna da su poslednji ešaloni članstva veoma nezadovoljni što je na višim instancama dosta vlasti ostavljeno za vulinovce, SPO-ovce i još neke strančice, koji „na terenu“ niti postoje, niti ih je iko video kad treba lepiti plakate ili raznositi „poklone“. U tom smislu bilo gunđanja i zbog pripajanja Šapićevog SPS-a, mada je on, ruku na srce, za razliku od onih za koje nisu glasale ni njihove tetke, na parlamentarnim izborima održanim pre tačno godinu dana (21. juna 2020.) imao solidan rezultat.

SPS iz prethodnog pasusa je nedavno utopljeni Srpski patriotski savez, dok „što jes jes“ partije sa pomenutom skraćenicom upadljivo nema tamo gde je nekad bilo njihovo najjače uporište. Sećam se mnogo izbora po prostorijama mesnih zajednica u kojima su „dežurni penzioneri“ umesto „treba da zaokružite samo jedan broj“ govorili „treba da zaokružite samo broj jedan“. Koji je u to vreme, of course, bio rezervisan za Slobodana Miloševića i Socijalističku partiju Srbije!

Izgleda da se i Ivica Dačić polako priprema za opoziciono delovanje, a ono u Srbiji sada izgleda baš tako „ćuti i čekaj“.