0
Na Bulevaru, kod “Lipovog lada”, preksinoć sam čuo samo deo razgovora jedne bake sa troje unučadi prilikom ulaska u prodavnicu. Jedno je htelo čokoladno mleko, drugo ne voli čokoladno i hoće “kravicu”, a treće za večeru traži – lubenicu!
Odstojao sam malo sa njihovim dedom koji je rešavanje ove trigonometrije prepustio svojoj supruzi, pa smo podelili muku koju ovih dana ima veliki broj naših ispisnika. Nije mali problem napraviti meni za unučiće, doručak, ručak, užina, večera, svakome po volji, uglavnom različito, uz neprestano “mogu l’ neki slatkiš” i uglavnom uzaludno “voće je zdravije od sladoleda”…
Međutim, prava kvadratura kruga je organizacija njihovog slobodnog vremena, neprestana strepnja od prevrtanja očima i odgovora “meni je dosadno”. Naročito ako im se ponudi nešto iz ne tako davne prošlosti, kad su lopta, lastiš ili neka društvena igra bili dovoljni da se “deca sama igraju”.
Deca su postala gospodari porodica. Sve im je podređeno i njima mora da se ugodi. Dobri roditelji su oni koji mogu da ispune sve želje svoje dece. A tu granice više ne postoje… Bake i deke prestaju da “smaraju” tek kad dozvole konzumaciju bilo čega iz arsenala modernih tehnologija, od gledanja televizija do telefona, video igrica, kompjutera…
PROČITAJTE JOŠ:
Jedan učitelj ispričao mi je nedavno da je jedva sastavio grupu od dvadesetak mališana za sportski kamp na Zlatiboru, jer većina roditelja nije mogla ni da zamisli da njihovo dete provede sedam dana bez mobilnog telefona. Čitava industrija je podređena zapuštenoj deci. Tako deca od malena postaju ovisnici od potrošačkog društva.
Stvara se iluzija slobode, svi rade šta hoće i nikome ne odgovaraju. Deca postaju hirovita i sebična. Ne znaju da pruže, nego bi samo da uzimaju…
A tek je početak avgusta…