Ivan Mrđen Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Jedino po čemu se prekjučerašnja predstava i ispred i u zgradi iza Rosandićevih konja može smatrati legitimnom i legalnom je – datum. Privid kontinuiteta, baziran na činjenici da je 31. maja 2012. predsedničku zakletvu položio Tomislav Nikolić, da bi pet i deset godina kasnije to poslednjeg dana maja učinio i predsednik svega ovoga.

„Krunisanje za predsednika“, kako je prošlu priredbu nazvao Dragoljub Žarković, ovog puta je udvostručeno, jer se odvijalo i pred raspuštenim poslanicima i pred disciplinovanim, uglavnom dovedenim, pristalicama lika i dela. Za tu priliku su sklonjeni u stranu i novoizabrani poslanici pred kojima bi takav igrokaz bio praktično nemoguć i nekolicina opozicionara koji su pokušali da na ulici kažu šta misle o prethodnom periodu Apsolutne Vladavine.

A on, kad već nije Dobrica Ćosić da na ceremoniju u istu zgradu dođe razdrndanim taksijem, što da rizikuje susret bliske vrste sa starim cipelama kojima su 23. jula 1997. Beograđani zasuli Titov „mercedes“ kojim se na inauguraciju dovezao Slobodan Milošević… Apsurdno je što će se ta dva detalja sa inauguracija predsednika sada već nepostojeće države pamtiti duže od svega što nas je zapljusnulo pre dva dana.

„Ko je bez greha, nek prvi baci kamen“, kaže knjiga najstarija. Iz tog ugla gledano, gotovo da nije bilo nikog da baci nešto stare obuće i makar simbolično podseti na desetine hiljade ljudi koji su u poslednjoj deceniji napustili Srbiju, u potrazi za zemljom i životom koji im ovde prikazuju televizije za sreću i ružičastu stvarnost.

Kad su već izostale konkretne akcije koje bi vredelo zapamtiti, onda nema mnogo vajde ni od kukumavčenja tipa „nadamo se da će se predsednik u svom drugom mandatu vratiti u ustavne okvire“. To ako ga ne urazumi, ništa neće!

 

***

BONUS VIDEO: Samo Dačić ne tapše, dok ga Vučić ne pogleda:

***

Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Twitter, Instagram

Komentari

Svi komentari (1)