Piše Ivan Mrđen: “Karta više” za finale pre finala

Iako od Docklandsa gde živi melburnška filijala naše porodice do arena i terena na kojima se održava Australian open imam direktnu tramvajsku liniju broj 70, češće se događa da idem malo naokolo, preko nekih mojih omiljenih destinacija u centru grada.

A onda se niz Rassel street spustim do mog omiljenog paba u hotelu “The Duke of Wellington”, u kome sam rezervisao mesto da uživo gledam LIX “super bowl”. Tada će ovde u Australiji već uveliko biti ponedeljak, iako je zvanični datum 49. velikog finala američkog fudbala na stadionu u Nju Orleansu nedelja 9. februar.

Ovde će već uveliko biti ponedeljak kad se završi finale muškog singla prvog ovogodišnjeg gren slem turnira i sve što ga prati, a u Srbiji će u to vreme 26. januara tek počinjati nedeljni ručak. Zbog problema sa vremenskim zonama uglavnom izbegavam odrednice juče, danas i sutra, jer ako sada napišem da su organizatori sutrašnji četvrtfinalni okršaj Novaka Đokovića i Karlosa Alkaraza proglasi za “finale pre finala”, kao prvi “meč visokog profila”, to će biti priča za danas kad bude objavljena, a jučerašnja vest kad je pročita najveći broj čitalaca.

Na vrhu Rassel street je ulaz u impoznatnu škotsku crkvu (Scots’ Churc Melbourne), izgrađenu pre više od stopedeset godina (1871-1874), u koju sam u ponedeljak svratio da predahnem, pošto je napolju bilo veoma sparno. A nije mi ni prvi put, pošto se do nje stiže priličnom uzbrdicom…

Pošto sam iz programa devetog takmičarskog dana nameravao da gledam samo mečeve najvećih nada srpskog tenisa odabrao sam više nego prikladan “stajling”, pa sam Melburn parkom šetao u plavom dresu Al Nasra iz Dubaija, koji mi je poklonio Mirin i moj stariji unuk Petar Petrović, desni bek U18 selekcije tog kluba… Uz sliku iz crkve napisao sam da sam ušao da se pomolim za sve mlade sportiste ovog sveta…

* * *

Naravno, nisam zaboravio ni Ognjena Milića, Teodoru Kostović i Petru Konjikušić, koji su u ponedeljak oko podneva igrali drugo kolo juniorskih AO turnira. I kao što nisam bio euforičan kad su u subotu svo troje pobedili, neću ni sada da plačem nad prosutim mlekom, pošto je samo Ogi uspeo da prođe dalje.

Ovaj 17-godišnji Kragujevčanin, zvanično rangiran kao 1635. teniser sveta, za dva časa i dva minuta pobedio je nešto starijeg Amerikanca Maksvela Iksteda, na ovom turniru rangiranog kao 10. povlašćeni učesnik (6:7, 6:2, 6:2). Po završetku meča rekao sam da je na tribinama ovog puta bilo mnogo više devojaka nego u subotu, pa smo obojica poželeli da se ta progresija nastavi i u sledećim mečevima…

Prvi je na programu već u sredu, a Ognjenov pritivnik je Švajcarac Henri Bernet (takođe nešto stariji, ali i trenutno mnogo bolje rangiran kao 784. na ATP listi).

Teodora Kostović (WTA igračica broj 888, rođena 28. juna 2007.) morala je zbog povrede da prekine treći set i čestita sedam meseci mlađoj Austrijanki Lili Tager, inače 770. na svetu. Rezultat (6:4, 3:6, 2:4) je manje važan od bojazni da ozleda kolena koja ju je zadesila po dolasku u Melburn ne bude ozbiljnija.

Petra Konjikušić (rođena 7. juna 2007. godine , za sada bez WTA ranga) imala je privilegiju da njen meč sa Brazilkom Viktorijom Luizom Baros (21. decembar 2009; WTA rang 1111) bude na terenu broj tri koji se uz “KIA arenu” i “1573 arenu” smatra nekakvim prelazom ka velikoj sceni.

I sve je izgledalo kako treba, jer je dobila prvi set (6:4), u drugom povela sa 3:1 i tu stala. Posle 3:6 u drugom, usledilo je 4:6 u trećem, a sjajne uslove na “trojci” nisam uspeo ni ja da iskoristim kako bih napravio nešto bolje slike. Jedino mi je uspelo sa Ognjenom, ali i to zbog toga što sam bio jedini koji mu je prišao posle završetka meča.

* * *

Pakleni dan u kome je prvi nosilac, 23-godišnji Italijan Janik Siner u drugom setu imao ozbiljne zdravstvene probleme, ali je ipak nekako uspeo na iskustvo da savlada Danca Holgera Runea (21, 13) obeležio je završetak dve sjajne tinejdžerske priče.

Možda se dobar broj učesnika ovogodišnjih juniorskih nadmetanja kad su sa pet, šest godina uzimali reket u ruke ugledao na nekoga iz “velike trojke” (Đoković, Federer ili Nadal), ali posle ovog januara biće i onih koji će poželeti da im se dogodi turnir kakav su ovde imali Amerikanci Lerner Tien (19 godina, 121. na ATP listi) i Aleks Mihelsen (20, 42).

Tien je posle šest vezanih pobeda (tri u kvalifikacijama, tri u glavnom žrebu, od kojih jedna u maratonu sa velikim favoritom Danilom Medvedevim) izgubio od Lorenca Sonega (29, 55), ali je ipak uspeo da obraduje sve koji su se kladili na “četiri plus” u setovima. Na kraju pisalo 6:3, 6:2, 3:6, 6:1 za Italijana…

Mihelsen nije bio u kvalifikacijama, ali je simpatije ovdašnje publike stekao kad je na startu izbacio 12. nosioca Grka Stefanosa Cicipasa, a onda u trećem kolu i 19. po rangu Rusa Karena Klačanova. U ponedeljak uveče, sasvim logično, ta naklonost je prešla na stranu Aleksa De Minaura (25, 8), koji je posle tačno deset godina prvi domaći igrač koji je uspeo da se plasira među osam najboljih na Australian openu.

Te 2015. godine isti plasman ostvario je Nik Kirijos, koji je potom izgubio od Endija Marija, koga je u finalu pobedio Novak Đoković. Verovatno bi se sva trojica slatko nasmejali da im je neko tada rekao da kroz deset godina Nik više neće moći da igra ni dubl, a da će Endi biti trener Novaku koji ne samo da još igra nego i razmišlja o 25. gren slem tituli…

Sa tom mišlju svratiću i u utorak pre podne u Scots’Churc, malo da se pomolim za Novaka protiv Alkazara, a malo više da me organizatori ne preskoče za propusnicu za ovo “finale pre finala”!