Piše Ivan Mrđen: Kad sam bio "Titov pionir"

Danas će, tačno u podne, u galeriji ARTGET (Kulturni centar Beograda), na dan kad je pre osamdeset godina u Bihaću osnovan Savez pionira Jugoslavije, o nekim važnim i napuštenim politikama i praksama detinjstva i odrastanja u prošlosti govoriti rediteljka i dramaturškinja Minja Bogavac, rediteljka i dramska pedagoškinja Ivana Bogićević Leko, spisateljica Jasminka Petrović i istoričarka Sanja Petrović Todosijević, uz moderaciju Ane Pejović.Jugoslovenska pionirska organizacija nastala je tridesetak dana posle Prvog zasedanja AVNOJ-a, održanog krajem novembra 1942. godine u Bihaću, u vreme formiranja prvih organa buduće socijalističke države. Kao jedna od najbrojnijih društvenih grupa (manje od 14 godina imalo je 33 odsto svih građana i građanki Jugoslavije po prvom posleratnom popisu iz 1948. godine), deca su predstavljala ne samo „resurs“ na koji se moralo računati u budućnosti, već i važan društveni činilac koga je sa margine društvenih i političkih zbivanja trebalo „usmeriti” ka centru.

Moja pionirska iskustva su tesno povezana sa odrastanjem na sirotinjskoj Čukarici i starom školom “Đorđe Krstić” u Radničkoj ulici. Osamnaest odeljenja u sedam učionica, uz samo jedan “kabinet” (i to, of course, za tehničko obrazovanje), bez sale za fizičko i igrališta u dvorištu, na prazničnim priredbama smo čitali sastave, recitovali i pevali o nekoj sretnoj budućnosti kao zasluženoj nagradi ako budemo dobri đaci i primerni pioniri…Tu su bili i obavezni izleti u Pionirski grad, naselje paviljonskog tipa, sa sportskim terenima, penjalicama, klackalicama i ljuljaškama… tek kao povremeni ukras našeg bosonogog detinjstva.U povratku bismo, pošto smo do Košutnjaka išli pešice, obavezno zastali kod istoimenog kampa, gde je godinama stajala stanica nekadašnje “pionirske železnice”, kojom su navodno upravljala deca. Tad je već bila uklonjena pruga, pa smo slušali od naših učitelja kako je to bila sjajna zamisao da se novi naraštaji priprema za stvarne poslove u realnom životu i praktično uče o samoupravljanju.Deca sa Čukarice su u to vreme veoma teško stizala do dve kultne pionirske institucije, Doma pionira (dok je još bio u prostorijima na početku Knez Mihailove) i odmarališta na ostrvu Jakljan kod Dubrovnika. Obe su na vrhuncu svoje popularnosti imale istog upravnika, legendarnog vaspitača, pedagoga i organizatora Radomira Gajića.Ja sam imao tu sreću da sam krajem školske 1963/64 godine, kao učenik osmog razreda, pobedio na takmičenju “Šampionat znanja Jugoslavije”, koje je organizovao savezni dečji list "Pionir Kekec". Kao nagradu sam dobio medalju i novčani iznos koji je odmah pretvoren u jednomesečni boravak u odmaralištu beogradskog Doma pionira na Jakljanu.Bila je to julska smena ‘64. (tad se, ako se ne varam, na more išlo po mesec dana). Ne sećam se mnogo ljudi i likova, pamtim strmi teren za fudbal sa oštrim kamenjem po ledini, pamtim neke momke koji su imali privilegiju da borave u velikom “čadoru” i da krišom puše “česterfild”, pamtim rad na stazi od doka do nove zgrade, pamtim prvu strofu pesme koju sam napisao za veče kad smo je “svečano otvorili”…

Nije bila baš neka poezija, ali se su ti stihovi toliko dopali drugu Gaji da mi je predložio da ostanem još mesec dana na Jakljanu. U avgustu su na ovo ostrvo došli članovi dečje dramske grupe Radio Beograda pod vođstvom čuvenog Bate Miladinovića i omladinski hor u kome su pevale moje školske drugarice sa Čukarice, Zorica Denčić i Zorica Spasojević. Slika sa njima je jedina koju imam sa Jakljana.Dogodine, nisam imao mogućnosti da se ponovo nađem sa drugarima iz prošlog jula, pa sam im u tom smislu i uputio jedno pismo i zaželeo im lep odmor. Na moje veliko iznenađenje, nekoliko dana kasnije na našu čukaričku adresu stiglo je pismo, a potom i novčana uputnica na iznos od 26.700 ondašnjih dinara. Tolika je bila cena jednomesečnog boravka, a u pismu mi je objašnjeno da je drug Gaja moje pismo pročitao na večernjem zboru, a onda je neko predložio, pošto ionako na Jakljanu nisu imali gde da potroše pare, da sakupe novac i plate za mene smenu u avgustu, te 1965. godine.Sa tim parama i voznom kartom krenuo sam put Dubrovnika. Slučaj je hteo da je u nedelju 15. avgusta u Sarajevu gostovao Partizan, pa sam ja sišao sa voza i otišao na Koševo da gledam tu utakmicu. Dok sam lutao gradom, presreli su me neki sarajevski mangupi i pozvali da “presudim” njihovu “opkladu”, što je bila klasična “šibicarska” prevara, pa sam ja u narednih pet minuta ostao bez dinara. Imao sam samo kartu za utakmicu i kartu za voz do Dubovnika. Utakmicu sam odgledao (Partizan je pobedio sa 3:1), a kad sam vozom, stigao do Dubrovnika nisam imao za brod. Nekako sam se prošvercovao do Šipana, a onda me je sunce ogrejalo kad sam ugledao čamac sa Jakljana.Drugu Gaji sam rekao da su me pokrali u vozu, ali izgleda da nisam bio dovoljno uverljiv, pa mi je on predložio da svoj boravak odradim kao pomoćni radnik u kuhinji. Koliko sam krompira ogulio, koliko sam sudova oprao, koliko sam drva prikupio... valjda je to bila lekcija koja me je za čitav život odvikla od olakog zarađivanja svake vrste.Sve u svemu, nemam baš razloga da idealizujem sopstveni pionirski staž, mada mi je nešto od tog idealizma i vere da ljudi mogu biti bolji ostalo za sva vremena.Možda i zbog toga bih iz poziva za današnje obeležavanje jubileja najmasovnije dečje organizacije u socijalističkoj Jugoslaviji apostrofirao deo, u kome stoji da je to posebno važno “iz sadašnje perspektive kad se deca kao društvena grupa u javnosti često prepoznaju kao ona ‘kojoj je pruženo sve’ a zapravo su odbačena i napuštena, jer tavore na marginama potrošenih i marginalizovanih često nedovoljno jasno artikulisanih zvaničnih politika”…BONUS VIDEO: Ivan Mrđen: Šta je nama naša "Borba" dala?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanmrentajenamanaaborbadala-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3139168"]