0
Lokalni izbori poslednjeg dana novembra 2025. godine u Mionici, Negotinu i Sečnju bili su najneregularniji u još malo pa pune tri i po decenije kako se u zemlji Srbiji, bar formalno, može birati između različitih političkih opcija, programa i ličnosti.
Nemam razloga da ne verujem detaljnom opisu najdramatičnijih zbivanja, koji je objavio Savo Manojlović, jer je sa legitimacijom Kreni-Promeni čak 297 obučenih posmatrača bilo na 126 biračkih mesta u ove tri opštine.
PROČITAJTE JOŠ:
I u ovo malo medija koji još drže do objektivnosti i istine moglo se pročitati da je u Mionici kum Darka Šarića, Aleksandar Bošković, napao posmatrača Stevana Babića iz Novog Sada, da su poslaniku Bogdanu Radovanoviću razbili glavu, a studentkinji kontrolorki pretili smrću, da je Vladimir Mandić lično predvodio batinaše u Negotinu, te da su u selu Rajković više desetina huligana metalnim šipkama napali građane…
“Najveća sramota ovih izbora bilo je nepostupanje policije. Policija je odbijala da reaguje. Kad su se građani organizovali i krenuli da se brane, SNS huligani su otišli u kafanu i odatle gađali građane flašama i tvrdim predmetima. Tek kad je besan narod krenuo na njih, policija je intervenisala, ali da odbrani huligane i evakuisala ih ‘maricama’, bez legitimisanja. Tada je jedno lice koje je koristilo odsustvo iz zatvora da bude među batinašama u policijskoj pratnji vraćeno na izdržavanje zatvorske kazne”, napisao je Manojlović.
Što bi rek’o moj prijatelj Vlada Litera, “držiš pod kontrolom tužilaštvo, sud, policiju, vojsku, medije, tokove novca, državnu kasu, opoziciju, estradu, huligane, kurve, narkomane, ubice i sitne kriminalce…i opet ne možeš ništa”.
Zato su, uz svu nikad veću krađu i kriminal, naprednjačka lista i njeni sateleti u Mionici u odnosu na prošle izbore pali za 34,4 odsto u broju glasova, a u Sečnju 31 odsto. U Mionici je vlast pala sa 84,6 na jedva navučenih 52,6 odsto.
“Vrlo je bitno da ljudi razumeju strukturu ovih mesta. Reč je o uporištima vlasti gde stanovništvo slabije koristi društvene mreže ili medije koji nisu režimski. Kad smo obilazili sela i išli po blatu mnogi su govorili da je dolazak studenata ili nas sada prvi susret sa nekim ko drugačije misli”, poručuju iz Kreni-Promeni, uz poziv da se što više građana prijavi i blagovremeno obuči za kontrolore…
* * *
“Teren, braćo, gospodo i drugovi, teren, a ne proseravanja po društvenim mrežama”, tako bi nekako mogla da glasi parafraza poznate Dositejeve izreke šta je ovom narodu preko potrebno.
Za mnoge je sve što se zbivalo na ovim “izborima” ozbiljan pokazatelj da je promena krenula i da nema povratka na staro. Drugi su i dalje nezadovoljni i govore da mora još mnogo toga da se uradi i da nemaju osećaj da je ovo dovoljno. Neki su čak kritikovali one koji su izdvojili svoje slobodno vreme i došli do podrže studentske liste, kao aktivisti i posmatrači.
U tom smislu posebno je zanimljiva objava na mreži “X” veoma agilnog Bruna Đurđevića, koju su mnogi preneli u celini i celosti, što se može razumeti kao potpuno prihvatanje iznetih stavova.
“Senku koja se nadvila nad Srbijom pogrešno zovemo studentskom listom ili studentskim svedocima. Ona sa studentima veze nema. Radi se o amorfnom, opskurnom političkom pokretu koji je u periodu od 15. marta do 28. juna istisnuo studente, preuzeo studentski pokret i lažno se predstavljajući kao zastupnik volje studenata izrastao u pretnju po našu budućnost”, napisao je Đurđević, koji je čitav taj “pokret” nazvao Antidemokratska stranka (ADS).
On je tu, pomalo po sistemu “babe i žabe”, svrstao naizgled nekoordinisanu aktivnost armije tzv. studentskih svedoka na društvenim mrežama, Demokratsku stranku, Kreni-Promeni, Dveri, ekipu tzv. nezavisnih analitičara, poznatih po svom antiopozicionom stavu, koji navodno svi zajedno u prvi plan guraju Lompara, Kavčića, Bačulova, pa čak i Danicu Grujičić…
“Možda se stvarno radi o samoniklom, spontanom, amorfnom, nekoordinisanom delovanju, o sistemskoj infekciji, sepsi srpskog 40 godina bolesnog organizma. Prvi stub borbe protiv ADS i njegove ofanzive jeste demokratska opozicija, koja je uprkos svim napadima ostala na nogama, konsolidovala se i spremna je da nastavi s borbom za demokratiju”, smatra Bruno Đurđević, uz opasku da je “uz nešto javnih intelektualaca, koji su u dobroj meri ućutkani (Dejan Ilić, Stevan Filipović…) i nas goloruke partizane s tvitera to jedini front za odbranu demokratije”.
* * *
Ima li u takvoj situaciji uopšte smisla govoriti o izborima, posebno posle ovih “izbora”?! U zemlji Srbiji teško je baciti pogled dalje od nekoliko dana, ne može se ni sutra videti, a kamoli predvideti ono posle.
“Haos je agregatno stanje promene kojoj dolazi vreme rođenja. Budimo realni iako smo Srbi. Ovo su dani jedinstva stvorenog pod pritiskom zla i nije vreme za predlaganje svojih programa, ideja, načina, puteva. Oni su stvar budućnosti i mira, a između ovog danas i te budućnosti preprečena je zlonamerna sila prema svima nama, bez razlike”, napisala je ovih dana književnica Vesna Laudanović.
Nerealno je očekivati dominaciju bilo čije “čiste vizije” budućeg društva u uslovima gole represije režima i ideološke rasparčanosti. Nemojte je sada kandidovati. I nemojte kitikovati svoje saborce, na radost zlu protiv koga se valja izboriti. Pamet je naša komparativna prednost, ali ne samo u teoretisanju.
“Sada je jedino moguće i potrebno biti pripadnik opšteg otpora i pobune protiv ovog zla, bez obzira na uniformu svoje grupe, partije, nacije… Ne mogu se kandidovati politički programi niti valorizovati razlike u gledanju dok naoružana policija nasrće na pobunjene ljude. Nije normalno. Autistično je. Deplasirano je insistirati na sitnim, pa i onim krupnijim, razlikama, kad je ona najveća, sudbonosna razlika od nas samih, tu ispred nas. Mrzi nas i želi da nas nema”, upozorava moja prijateljica.
Kad je već Đurđević pomenuo „goloruke partizane“, i ona je, ma koliko se nekome dizala kosa na glavi, ono što se upravo događa nazvala Narodnooslobodilačka borba. I poručila: “Došlo vreme kad doslovno treba zbijati redove. Posle se ćerajte kad svane. Kad budemo imali izbora. Sada ga nemamo!”
